RTV Teorija i praksa

utisak. Delom je to zato što strana produkcija u oblasti igranog i serijskog, pa i humorističko-zabavnog programa, u svojim najboljim primercima, najčešće ipak relativno brzo dospeva do gledalaca Jugoslovenske radio-televizije i njihov nivo prilično nam je poznat, a delom stoga što, uprkos očiglednom uspehu u dokumentarnom programu i, naročito uzletu takozvanih političkih magazina, naši autori još zaostaju u varijantama ovog žanra koje zahtevaju šire i produbljenije zahvate u materiju. No kako je ovom prilikom svrsishodnije pomenuti tuđa zapažanja i procene, navedimo još neke provokativne stavove o stanju televizijskog informisanja. Uz tvrdnje da su mediji u celini pod sve većom dominacijom moćne tržišne ekonomije, neki proučavaoci masovnih komunikacija predviđaju da će se one sve više kretati po stazama koje je opisivao Orvel (Orwell). Dokaze vide u sadašnjim trendovima po kojima se informacija sve više tretira kao roba, zatim u tome da se ona „digitalizuje”, da je pomaljanje globainog tržišta gotovo nezavisno od nacionalnih tržišta i da u privatno vlasništvo dolazi sve veći deo onoga što je pre bilo javno informisanje. EVROPSKO TV ZAJEDNIŠTVO Nekima ovo zvuči zastrašujuće, a nekima upozoravajuće. Ti drugi nastoje da budućnost „organizuju”, da usmere tok razvoja i da se nađu u njegovom centru. To može izgledati i kao evropocentrizam, kao u slučaju panevropskog satelitskog programa, ali onima koji su ugroženi dozvoljeno je da ne biraju način odbrane. U celoj ideji takozvane Evropske Televizije, kao zajedničkog programa na osam jezika, ma čime da se objašnjavaju njeni ciljevi, u pozadini se oseća namera da se suzbije američki „televizijski imperijalizam”, a satelitska difuzija što bolje iskoristi za objedinjavanje interevropskog televizijskog prostora. Za Evropsku Televiziju se, inače, kaže da je to „servis koji potvrđuje veru u Evropu i koji je atraktivan za

14