RTV Teorija i praksa

Razlike između pozorišta i filma evidentne su i u ostalim elementima stvaralaštva (režija i scenografija рге svega), a naročito su karakteristične i vidljive u filmskoj odnosno pozorišnoj glumi. Te razlike prepoznaju se u gestovima, govoru, intenzitetu glasa. Pozorište zahteva veliki intenzitet glasa kako bi on mogao dopreti do gledaoca iz poslednje galerije, đok je u filmu intenzitet glasa sasvim prirodan. Postoje, međutim, razlike koje nisu tako očigledne, ali koje beskrajno udaljavaju filmskog od pozorišnog glumca. „Pošto pozorišni glumac ima veću mogučnost kontinuiranog uživljavanja na sceni (pri čemu lakše vodi i liniju radnje), filmski glumac mora da poseduje jako emocionalno pamćenje i moć neposrednog uživljavanja, da bi mogao da pamti emocije iz prethodnog kadra koji je snimao davno pre toga ili će ga tek snimati, pa zato mogao nastaviti svoju glumačku igru sa potrebnim intenzitetom i stilom koji će biti u skladu sa ostalim kadrovima. Filmski glumac ima tu prednost što u svakoj sceni može da se ’posebno uživi’ u ’date okolnosti’, a snimajući jedan kadar po nekoliko puta može da postigne sasvim precizan izraz ispravljajući, moglo bi se reći na samoj sceni, svoje greške. Premijerom u pozorištu glumac nije završio svoje stvaralaštvo, već ga nastavlja kroza sve predstave. Posle premijere filma, glumac više ne može ništa da izmeni na bioskopskom platnu. Njegova je gluma fiksirana, a sve ercške u njoj imaju tu osobinu da se stalno ponavljaju.” 6 Valja prepoznavati razhke među umetnostima, ali te razlike (prednosti ih slabosti) ne bi trebalo koristiti u svrhu degradiranja i omalovažavanja jednih, a veličanja i nametanja drugih umetnosti. Rani teoretičari filma, u cilju dokazivanja teze da je film umetnost, njegovu snagu su nastojali da istaknu omalovažavanjem drugih mnetnosti i potenciranjem njihovih slabosti (?!). To čini i R. Kanudo u svojoj Estetici filma. Konstatujući da je jedina „rodbinska veza” filma i pozorišta u tome što se oba svrstavaju u predstave, on kaže sledeće: - „Upoređena sa nezgrapnošću pozorišta, ova umetnost izgleda puna istinske plemenitosti. Najedanput, pozorište otkriva svoju ,primitivnost’, svoj vulgarni i nezgrapni način da privuče i da zadrži publiku

Petrić, Carobni ekran, „Narodna knjiga”, Beograd, 1962, str. 61-62.

141