RTV Teorija i praksa

grimasama, prerušavanjima, natprirodnim i neprirodnim preobražavanjima nekih Ijudskih bića”. Bacajući tako na pozorište i drvlje i kamenje, Kanudo sa puno sentimentalnosti prelazi na film, na veličanstvo filmske glume, na složenost i originalnost filmske istine, zaključivši: ~U svemu tom t spiritualizovan karakter filmske projekcije u odnosu na pozorišnu predstavu tako je očigledan da treba priznati kako je to jedna od najsmislenijih tajni njegove moći da nas uzbudi. Film je apstrakcija kao što je apstrakcija pisana tragedija ili drama koja se čita. Film je ,dakle, deo apsolutne spiritualizacije: umetnost”. 7 Mladost filma morala je proživeti i filmska kritika i teorija filma, te je na izvestan način normalno očekivati i ovakve nesuvislosti pa makar one dolazile iz рега uglednog teoretičara filma kakav je Kanudo. Zajedno sa filmom, i savremena filmska teorija preživela je te „dečje bolesti” tako da je danas mnogo manji broj teoretičara sklon pomenutim preterivanjima. Tako češki teoretičar filma J. Mukaržovski, suprotno Kanudu, nalazi velike sličnosti između epike, drame i filma, pri čemu za dramu vezuje i izvedbu na pozornici. Srodnost ove tri umetnosti ima, po njemu, veliki značaj kako za praksu tako i za njihovu teoriju. - ~U praksi” piše on ~ta bliska srodnost omogućava lakšu transpoziciju teme svake od njih u obe ostale i povećava mogućnosti njihovog međusobnog delovanja: u početku svog razvoja film je bio pod uticajem epike i drame, sada počinje da im vraća dug obrnutim uticajem (uporedi, na primer, uticaj filmske tehnike kadriranja i panoramiranja na izražavanje prostora u savremenoj epskoj prozi). Za teoriju ta uzajamna bliskost filma s epikom i dramom značajna je po tome što omogućava poređenje: na te tri usko povezane umetnosti se dobro može primeniti opšte metodsko pravilo da je poređenje materijala koji imaju mnogo zajedničkih crta s naučnog stanovišta zanimljivo zato što se, s jedne strane, skrivene razlike oštro ocrtavaju upravo na pozadini mnogobrojnih saglasnosti, dok, s druge strane, može se doći do pouzdanih opštih zaključaka bez opasnosti brzopletog generalizovanja”.

7 Upor.: Ričoto Kanuđo, „Teorija sedam umetnosti”, u: Teorija filma. „Nolit”, Beograd, 1978, str. 56. B Jan Mukaržovski, „Vreme u filmu”, „Filmske sveske", Beograd, br. 4/1983, str. 316.

142