RTV Teorija i praksa

moraju da tragaju za većim izvorima prihoda. Ova spoljna konkurencija u nadmetanju za programski materijal dovodi do toga da u oblasti radija povećana potražnja podiže i njihovu cenu: troškovi za sticanje prava, naročito za prenošenje sportskih priredbi, za kupovinu programa, ali i za sopstvene produkcije proteklih 5-10 godina porasli su između 300 i 700%. Direktan pad troškova može se ovde realizovati samo marginalno a to se može postići, strogo uzev, preko zajednice za proizvodnju, zajednica primalaca i prodaje. 2 Smanjivanje troškova u situaciji porasta proizvodnih rashoda i izdeljenog gledalačkog tržišta moglo bi se planirati srednjoročno, ukoliko ne budu pronađeni alternativni i drugi novi putevi za njihovo dovođenje u ravnotežu. Kratkoročno se to, doduše, može postići uvećanom ponudom jeftinih programa ali ipak, time se srednjoročno i dugoročno ne može opstati ni u spoljnjoj konkurenciji, niti se može izbeći preteća opasnost da se televizija u konkurenciji sa drugim medijima degeneriše u „dosadan”, konačno beznačajan medij i time sebi uskrati sopstvenu ekonomsku osnovu. 3 U internoj osnovi za kalkulaciju zajedno, dakle, treba uzeti dva vektora proizvodnje u pooštrenom ekonomskom pritisku na radio-difuziju u svim evropskim zemljama: spoljnu konkurenciju proiz.ašlu iz multiplikovanja ponude i usitnjavanja tržišta i promene proizašle iz povećanja programskih troškova i podeljenosti gledališta. Za skupi i rizični medij televiziju ostaje, pri tom, povećana orijentacija na tržište izvan nasleđenih regionalnih i nacionalnih oblasti, najpre unutar sopstvenog jezičkog područja, a onda i izvan njega, kao alternativa za izbegavanje dvostruke novčane stupice, ali i za dugoročno izbegavanje sopstvene marginalizacije.

2 Luyken Georg-Michael, „Hilfreiches Kleinklcin? Bundesdeulscher TV-Foderalismus in Europa", „Crkva i radio”, br. 73/88. 3 Luyken, G.M., isto, str. 7.

10