RTV Teorija i praksa

GLAS PODOZRENJA: Jeste, trula, izgubila svaku boju, zaudarala na trulež, bila je pusti san ili la|a, to je jedino bilo važno. PETAR MRAK: Nije se više obraćao ni njoj, onoj kojoj je pisao toliko godina neposlata, duga pisma, zatim ih cepao i spaljivao, ili je samo obmanjivao sebe da ih je pisao ili je svih tih godina samo se spremao da joj ih u mislima piše, plašio se da se ne obraća opet jednoj aveti, a sad su mu reči morale đa iskažu samo istinu, laž, svejedno, laž, istinu, maglu, prazninu, ali stvar onakvu kakva jeste. Oči su mu sijale. IVAN PETROVIĆ: Nikad nisam bio načisto s Amalijom, da li je znala istinu moga života. Uvek ravna, s nekom nenametljivom materinskom brigom, čak reklo bi se, pomalo ravnodušna, uvek je bila pažljiva da mi ne dopusti da osetim da me smatra detetom, čak bi mi tražila savet povodom svake sitnice; ali ponekad, činilo mi se, slutila je moje snove, ili slutila da mislim na neku daleku, daleku stvar, da sam uvek pomalo ođsutan, i da poređ sve svoje uvek brižne pažnje ne mislim nikad na nju ni na decu, na nas, kako je ona obično govorila, iako mi nikad ništa nije prebacivala: eto, takva je bila Amalija. A onu, kojoj sam napisao toliko neposlatih pisama, dozivao je svim imenima redom, iz sve snage svog unutrašnjeg glasa, da sam najzad zaboravio kako se pravim imenom zvala, nju sam

196