RTV Teorija i praksa

jednom sanjao, šta kažem, nju sam poslednji put sanjao, i nikad više posle toga; otada moje su noći tup, olovan, slep san bez snova, čim se s večeri kao priklan strahom da je opet ne sanjam, sručim kraj Amalije, zaspim da me jedva ona ujutru probudi, kao da sam mrtav, čim spustim glavu na jastuk, toliko me opije, zanese dubina sna. Iz tih poslednjih noći vučem jedan osećaj bezdana u koji padam kao kamen, zatim izronjavam, s mukom se probijam kroz tegobne, guste, teške naslage mraka; uobičajeni poluosmeh već joj je na licu, i na licima dece, kad me najzad povrate posle dugog drmusanja i polivanja vodom, poluosmeh koji ne može da skrije strah u njenim očima, strah od pomisli da sam već mrtav, i zabašuruje, ne kaže ništa sem običnih, na izust već znanih reči, ne pita, Amalija, me razume, sve je to tako jednostavno, i deca me razumeju, i ništa ne pitaju, strašno je, znači, samo ja sebe ne razumem; potapšu vas po ramenu, znamo mi to već, misliš li da se to samo tebi dešava; meni se u grlu skupe reči, pa bih da kriknem do neba da se čuje: a, osetim, ni to ne bi pomoglo, potapšali bi me po ramenu, pravili se kao da ništa ne čuju, da se ništa nije ni desilo. (more - kao sećanje) PETAR MRAK: Teško ti je s tim glasom što svaki čas, kraj tebe, u tebi, odjekne; ali ti je još teže, još gore, kad ga ne čuješ. Kakva pustoš onda u tebi. Da ti je

197