RTV Teorija i praksa
U pozorištu, tišina je ројаш iz profesionalnog rečnika. Useljenjem pozorišne drame u nov medij preselile su se i neke reči čije je značenje, sadržaj, na ovaj ili onaj način, izmenjeno. Reči iskliznule iz svog prvobitnog značenja. Te selidbe reči zamute svoje prvobitno značenje. Pauza u mediju radija nije što i pauza u pozorišnoj predstavi. Pauza označava prekid radnje, najčešće govorne, ali se može odnositi i na prestanak muzike, buke, žagora. Tišina ne podrazumeva apsolutni tajac već i zbog toga što tako nešto u prirodi ne postoji. Ni pauza ni tišina ne znače da je prestala svaka radnja. I književnost ima pauzu i tišinu. Imaju je i slika, skulptura. Predstavljene su oblikom, upotrebom prostora. To je drugi jezik. Čitalac sam pravi pauzu i tišinu, kakvu hoće i može, onda kada pročita reč tišina ili reč pauza. Pozorište je umetnost slike i umetnost zvuka i umetnosl književnosti i pesništva istovremeno, umetnost slikarstva, skulpture, arhitekture, muzike. Što se samih slika tiče, one su u scenskim umetnostima prividno dorečenije. I kad su pred gledaocem prostori imaginarni, kada nema ničeg sem svetala, nestvarnog tla i prašnjavog, magličaslog vazduha, kada je prestao svaki zvuk, kada nema više ni glumaca ni rekvizite, u gledaočevoj svesti nije potpuna tišina. Ako ga je prethodna scena gurnula u magični svet imaginacije, ako njegove unutrašnje slike još uvek snažno traju, na toj apstraktnoj i praznoj pozornici, u lim tragovima svetala i magli, videće, na njemu svojstven način, uzbudljiv nastavak slika, slušaće muziku i reči koje i dalje žive, razigravaju se u već opčinjenoj svesti. U takvoj predstavi, u takvom gledaocu, pauze i tišine ne postoje. Zvuk i slika ne prestaju istog časa pošto se pozornica zamrači, pošto umukne svaki zvuk. U radiju, pauza je privremen prckid zvučne radnje, zauslavljanje jednog zvučnog dogadaja dok drugi zvučni događaji i dalje traju, ili mogu da traju, odzvanjajući još neko vreme. Znači li trenutak tišine da se ništa ne događa, da se ništa ne čuje? Da, u fizičkom
121