RTV Teorija i praksa

susjedima mladim diplomatama koji su naše scene pobožno gledali i aplaudirali nam. A sećate li se kako se tetka Gita brinula o našem ponašanju? Kad bi nas diplomate pozvale na drugarsko veče kod njih, tetka Gita nam je davala odličnu večeru uz opasku: „Nemojte da me brukate pa da tamo navalite na sendviče.” Moram sa sjetom da pomenem Medara pokojnog. On je mogao puno da pojede i posle je teta Gita rekla: „Opet je Medo puno sendviča pojeo.” Žiža Mažar: Rat se završio, oni koji su imali roditelje, njima je malo drugačije sve bilo. Ja sam bila sama, teško je to bilo. Znate, te silne radosti, sloboda, bez obzira što smo hodali po ruševinama, imali smo radne akcije za raščišćavanje i sve ostalo. Ja sam bila tužna, bila sam sama bez roditelja, bez neke podrške moralne, neke sigurnosti. Ne moraju roditelji biti mladi ni jaki ni poznati, ali roditelj je roditelj, i to je jedan tako divan i snažan osećaj sigurnosti. Ja sam bila bez toga ali zahvaljujući tako divnim Ijudima, drugovima, silni rad okolo i želja da se nešto postigne nekako mi je davalo sigurnosti i snage da opstanem. Vida Jocić: Jednog dana, sasvim slučajno sretnem se ja sa Milanom Bogdanovićem i on pita: „Ра gde ste vi, Vido? Pa ša je sa vama, pa znate da ste vi talentovana glumica”. Ja kažem: „Ра ne znam, znate ne mogu da se snađem”. „Како ne možete da se snađete, znate da se otvara filmska škola, molim vas. Imate stan?”. „Nemam stan”. „Ра gde ste?” „Tu kod neke moje drugarice iz logora”. „Slušajte, Vido, neću ništa da slušam o tim stvarima, morate da dođete na prijemni ispit”. „Како ću ja, molim vas, pa pogledajte”. A ja u nekoj iscepanoj keceljici, neke patike, nemam ni cipele, onako kako sam bila ošišana do glave kosa mi porasla ali još se oseća logor. On kaže: „Molim vas, nećemo da gledamo haljine i nećemo da gledamo lepotu već vaš talenat, vaše sposobnosti glumačke, molim vas da dođete”. I tako dođem ja, izrecitujem jednu recitaciju, sad ne znam, ne mogu sada da se setim šta sam... Znam da sam nešto da li od Šantića, ne mogu sad da se setim, čini mi se Pretprazničko veče, tako je nešto u meni ostalo. Napolju studen, peč риска i grije, ja ležim, ruke pod

197