RTV Teorija i praksa

novčanom kaznom ili kaznom zatvora, konfiskacijom uređaja ili primenom glave 36 Krivičnog zakona. ZAŠTITA AUDIOVIZUELNE INDUSTRIJE I KINEMATOGRAFIJE U razvijenim zemljama Zapada kao i u nekoliko najrazvijenijih zemalja Evrope (Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija...) od audiovizuelne industrije u Širem smislu živi dak više miliona ljudi a ona čini od 3% do 5% brulo nacionalnog proizvoda. Evropske televizijske organizacije godišnje emituju nekoliko stotina hiljada sati programa a od toga goiovo 100.000 sati moraju same da proizvedu. Pritisak „audiovizuelne robe” sa strane, posebno iz SAD i Latinske Amerike, je takav da se evropske TV organizacije štite, izmedu ostalog, i zakonskim ograničenjima uvoza a istovremeno i striktnim obavezama domaće, evropske produkcije. Uz to štiti se i kinematografija svake zemlje u kontekstu njene kulturne i nacionalno-integrativne politike. Jasno je da se mimo televizije sve ovo ne može realizovati budući da ona spada u najrasprostranjenije medije sa enormnim programskim potrebama. One iznose nekoliko desetina sati dnevno dak i kod ne naročito razvijenih korporacija. Rekli bismo, kao digresiju, da će ta „ala nezasita” jednoga dana pojesti i sama sebe ukoliko ne bude na ovaj ili onaj način optimalizovana. Nije isključeno da se to upravo dogada i nekim našim televizijama... O kvalitetu i poštovanju programskih standarda i koncepcija u toj situaciji jedva da se i može govoriti. Mnoge kuće kupuju isti „bofl” na „TV buvljacima” u svetu za pristupadne cene koje su višeslruko niže od emisija u sopstvenoj produkciji. Kako nas ne krasi ni naročilo uspeśan plasman na stranim tržištima ove vrste kulturne i zabavne „robę široke potrošnje”, može se govoriti i o neravnomernoj i pogubnoj razmeni kao i o klasidnom osiromašenju TV ponude dime se stanovništvu uskraćuje ono što mu pripada i deklarativno obedava.

39