Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

Охоли Рустем, војвода јунака, Уводи Гива у дворе Нарема. Ту мало бише, бриге одложише.

По други пут му Гив благослов назва:

„Војводо света и јуначе храбри! Нека ти засја и круна и престо, Јер ти си срећан и достојан круне! Краљ Каџс мени ово заповеди:

„Не остај дуго у Забулистану, Стигнеш ли ноћу, јутром се поврати, Да не би битка пре вас започела!“ Зато нам треба, славна наша дико, У Иран одмах поћи бржебоље!“

А Рустем рече: „За то се не брини, Ван гроба другог краја нам и нема! Весеље ћемо данас приправити,

Рат и Кауса мирно оставити;

Да останемо дан и одахнемо,

Да сухе усне мало залијемо!

А онда ћемо краљу појурити

У битку храбре Мранце повести! Јер срећа сјајна није дуготрајна,

А кад је тако, ствар ће ићи лако. Када се морски вали узбуркају, Дах брзог огња не може им ништа. Кад из далека мој барјак угледа, Корота ће га насред гозбе снаћи! Све и да сличи Залову Рустему, Мајстору мача и топуза тешког, Све и да буде као Сам јуначки Разуман, срчан и чврст као стена,

Опет се, са мном не може мерити, —

Шта онда треба толико наглитиг2!“ Узеше вино, па се њим опише, Душмана више и не спомињаше. Сутра-дан зором, још пијане главе, Техемтен нову нареди пијанку. Тог дана само мало к себи дође, Али му на ум не паде да пође, Већ опет јунак рече кухарима,

945

950

(10) ~ | =>