Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

27

Сви до једнога што на седлу беху.

И славни Рустем најзад сађе с коња,

За Иран пита и за Господара,

Па онда крену Рустемову двору;

Ту мало бише па се одморише.

Гив вести каза и књигу уручи,

Прозбори доста о Сухрабу речи,

(О добру и злу једнако извести

И дарове му предаде и ствари.

Кад чу Техемтен и књигу прочита,

Изненади се много и осмехну:

„Да на свет дође међу великаше

Коњаник један као Сам јуначки,

Код Иранаца не би чудо било,

Ал код Турака то је несхватљиво!

Не вели нико одакле је јунак,

Нити се знаде откуд витез пође.

Од семенганске књегиње ја имам

Додуше сина, али је још дете.

Још драги синак не зна да се може

Водити војна доцније нег сада.

Доста сам послб злата и бисерја

Његовој мајци по гласнику једном,

А он ми овај одговор донесе:

· „Не треба много да ти син одрасте, Већ вино пије, а мириши млеком,

Још мало па ће тражити и кавге.

Кад дође време, ко лав ће јурнути,

Многе ће вође на тле оборити!“

А што ти: причаш, пехлеване, како

Тај странац смело јурну на Иранце,

Хеџира храброг како с коња збаци

И захвати га узлом своје замке —

То није дело тога лављег дечка,

Ма како био јуначан и срчан!

А сада хајде са мном до палате,

Пођимо чило до Залових двора,

Да одлучимо шта ће да се ради

А против сретног Турчина ратника!“

Кад стигну близу Дестанових двора,

905

910

915

(о) [рој о

925