Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

Падишаху ме оклевета гадно,

Од жеравице црн направи угаљ! А да си право по души судио, Добро би о тој ствари промислио; Јер ја сам свету, у облику речи, Дао што гениј може речју дати; Ја сам свет речју у рај претворио, Још нико такве не посеја речи! Стихотвораца било је без краја Који стихове коваше без броја, Али мада их врло много беше,

( њима нико не говори више! Доста се мучих тих тридесет лета, Персиском песмом Иран препородих! Да владар није тврде руке био, На врх престола би ме посадио! Како му лреци не носише круне, И не наследи ништа краљевскога,

„Јер да је краљу и отац краљ био,

Круном од злата би ме окрунио;

Да му је мати од племена била,

До колена бих сребра, злата имо!

Ал му у соју великих не беше,

Па не сме чути име великана!

Длан шах-Махмуда од „високог“ соја

Не пружа ништа или готов ништа!

Тридесет лета мучих се Шахнамом,

Да ме шах благом достојно награди,

Да ме сачува од животне беде,

Да ме издигне међу великаше, —

А кад отвори хазну да ми плати,

Даде ми колко чаша пива вреди!

Толико вредим за краљеву хазну,

Ја шиме платих успут чашу пива!

Чаша је пива боља од тог краља,

Који не позна закона ни вере! ; Син роба није престола достојан,

Макар му отац и постао краљем.

Славити оног ко не заслужује,

И од њега се још надати добру,

130

140

15Ф%