Seljački kredit : fakta, misli, kritika

247

Држ. Хип. Банке о финансирању сељачких мораторских дугова остала мртвим словом, јер оне немају средства за то — мањ да се улази у инфлацију. Она би се свела на то, да један мањи број банака, у којима су заинтересовани најутицајнији политичари, удоми свој мораторни портфељ. Остале би банке биле мање више бачене у наркотично стање. Законодавац би одбијао сваки прекор пребацивања сељачких дугова на његове повериоце, указујући на јасну одредбу законску, по којој су наше две велике банке дужне да их финансирају. То би било преваљивање сељачких дугова на њихове повериоце ла faci.

То је мера, као што је казано, која ранџира у Средњи Век и која се не да замислити у правној држави. То би био државно-правни значај њезин. Економски би преваљивање сељачких дугова на повериоце, — а то су банке— значило парализу највећег дела банака. Како су банке органи новчаног тржишта и тржишта капитала, на којима се срећу понуда и тражња за кредитом, то би оно произвело парализу кредита, који је и иначе тешко болестан већ шест година. Имали бисмо поскупљење и иначе прескупе камате и немогућност за уредног подузетника домаћина, који хоће да крене технички напред, — да дође до капитала. То би била стагнација производње. Даље, како се у пројектима ништа - = говори о повериоцима банака, ни о њиховим дужницима несељацима, то се са сигурношћу може очекивати, да би оне, да би одговориле с-ојим обавезама, форсирале своје дужнике несељаке. Тако би ови имали да приме на своја леђа један део ризика од сељачког мораторијума. Даље, банке чији је портфељ највећим деЛом, сељачки, не би могле да одговоре својим обавезама према улагачимо. Тиме би један део ових дошао у кризу и беду, а то би поново убило оно мало поверења у банке, које се тешко повраћа после мораторијума у Србији и инфлације у целој земљи Банке би опет морале да повећавају каматну стопу, услед престанка прилика уложака и тд.