Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

Сентиментално путовање“ 107

— Нисмо ми драги камен, рекох, узевши је за. руку; — и треба нам сваке могућне стеге, док се године у своје време не прикраду и не наметну нам их. — Али, драга моја госпођо, рекох јој, пољубивши је у руку — сувише је — сувише — рано.

зјављујем да стекох глас у целом Паризу, како сам преобратио Госпођу де В““, — она је тврдила. Гоесподину Д““ и опату М““, како сам ја за пола сахата изговорио више за откровење него што су све њихове енциклопедије наговориле против тога, Био сам одмах уведен у согете Госпође де В'“ и она помаче доба безбожништва за две године,

Сећам се, било је у тој соферје, у сред разговора у коме сам ја указивао на потребу прапочешка, кад ме млади граф де Ралеап повуче за "руку у најдаљи кут собе, да ми каже како ми је зоаге сувише усправно прикачен око врата, — Требало је да буде рш5 Бадтат ' рече граф гледајући свој; али једна реч Мопзјешгт Јориче мудроме, —

— И од мудрог, Мопчјешг је Соте, одговорих ја, поклонивши му се — довољна“ је,

Граф де Рагпеал! загрли ме с таквом ватром, с каквом ме никад жив човек није загрлио.

Три пуне недеље бивао сам мишљења сваког оног с ким сам се састајао. — Ратаџ се Мопсеиг Уогесћ а аштапћ Ф!еврни фиге поџиз аште, — ПЏ та зопте флећ, рече пруги. — С'ез! ит бол епјатћ, рече трећи“ — И по ту цену могао сам јести и пити и веселити се цело моје време у Паризу; али је то био нечастан рачун; — почех га се стидети, — То је била ропска награда; — сваки осећај части узбуни се против тога; — што сам се више пео, све ми се више наметао мој просјачки начин — што боља софетге; — то више питомаца вештине — жудео сам за оним природиним; и једне ноћи, после најгнуснијег скрнављења себе самог пред пет шест различитих

_ 7) „Мало несташнији". 2) „Бога ми, овај господин Јорик ма толико духа, колико ми други." — Он суди добро, — То је добричина,"