Sion

14

жину; а о задатку и начану њеног опредељен,а, прениркама нема ни краја. Већина жедила је да у Реторицп види науку, која нас учи да сачињавамо и да образујемо ону способност, која нам је од природе дана, те да постанемо добри говорници. Стари су говоршш, дајето наука, која нас руководи да правилно и красноречиво издажемо своје мисли и да умемо депо написати о сваком предмету. Данас се смеју над старим појмовима, по којима гдедаху на Реторику као на скуп правида, која казују како треба упражњавати се у сачивењима. Она, веде, ме учи сачињењима већ иази за н>има и — подобно физици и ботаници, има своје податке, своје Фактове, из којих извдачи своју добит. Од ње траже, да изсдеђује ону духовну снагу, која се изражава у речи и обдику говора свпју векова и народа, — траже, да изучи оне постојане законе, по којима су се ти пронадасци свуда и свагда развијади, траже да суди о оним општим Формама, које су усвајади и усвојавају пронадасци ове науке у раздичним местима, у раздичном времену, под раздичним упдивима и раздичним народима. Но није место овде да побројавамо све могуће одредбе о Реторици а много мање да удазимо у разбор о њиховој тачности и справедљивости. Јер је у свакога свој погдед и своја цељ, а при овом иди оном погдеду и цељи може бити на свом месту свако ма и раздично једно од другог о Реторици опредељење. Ми ћемо са своје стране да кажемо само то, да се човек изодавна није задовољавао једном само простом речи. У њега је вазда бида тежња да своју реч кити, да је угДади, и да унутрашњу садржину мисди изнесе у снажнијем и примамљивијем виду. Он не жеди да просто тек преда другоме своју мисао већ жеди да је представи тако, како би и себи и другоме учинио неко задовољство и утисак. Он је уверен да ће и сама мисао бити депша, богатија, примамљивија и снажнија, кад се огрне вештачком речи. А докде год постоји ова жеља и ова потреба у човековом духу, дотде ће постојати и Реторика, као наука која ово потпомаже и развија. Г. Вујић деп је правац дао својој Реторици. Он се није ограничио једном само вештачком етројношћу догичкога здања, тачношћу и опредељеношћу изражаја, те да тако набави пиће и задовољства искључиво једном само уму, него је своју Риторику и по садржини и по Форми удесио тако да с њом испуни и све усдове које захтевају естетичка осећања душе, те да тако задовољи и више потребе човековог срца. С тога је препоручујемо ие само школама већ и свакоме који има и жели да развије у себп виша осећања.