Sion

135

ђеног српства. Вера, слобода и иародност, — то су три главне чињенице, које, удружене са свешћу народа срнског створише еиоку новог црквенско — нодитичког и народног живота у Србији. I. од 1789—1842. Орбска црква у време устанка. Патр. Калиник II. и главни узроци ироиасти сри. иатријашества. — Сриске јеиискоие замењују фанаријоте, и они одлазе у Црну Гору. — Владика Јован ЈовановиК, архим. Стеван -и Еочина крајина. — Београдски иашалук као средсреда иолит. догођаја. — Митроиолит београдски Јеремија. — Митроиолити: Дионисије I., Леонтије, Дионисије II., Данило (владика); митр. Агатангел, Ћирило, Антим; митр. Мелентије ПавловиЛ, Ђерасим (шабачки) и НиКифор (ужички). — Хатишериф год. 1830. и установљ&ње нове еиарх. у Србији. — Манастири и њихов значај за време устанка. — Унутрашпе уређење сриске цркве за време кнеза Милоша. Завршетак. Последњи патријар српски, био је Ћалиник II. На њему се свршава срнска патријаршија, која је трајала све до 1766. годипе. Поступци овог последњег патријара, који је по народности био Грк, не могу се узети да су превећ штетни били за српску цркву; а још мање, да је његова личност била узрок, што је пећска патријаршија сасвии укинута. Било је томе важнијих узрока и многих других прилика, које су замашније од личности каквог Грка или патријарха. Судећи по ономе, за што је Еалиник збачен са катедре , а на његово место постављен амасијски митрополит Гаврило, може се нагађати, да је иоследњи преставиоц пећске патријаршије и по личним и по општим интересима, више наклоњен био цркви и народу српском, него оној пропаганди, која је ишла на то, да сурва моралну потпору и једину заоставшу моћ српског народа. Претходни догађаји, нарочито сеоба Срба у Аустрију,