Sion

137

сталност. У то време, управљао је црном гором митрополит Сава Петровић; То је било год 1776. Њему се и обрате изгнани српски архијереји с молбом, да поради код руског правитилства, како би се повратили на своја пређашња места. Али узалуд се Сава трудио, да испуни жељу избеглих пастира српске цркве. Он пише митрополиту московском Платону, да овај поради код руског синода, еда би се они повратили на своја места, али његова молба и недоспе до Синода. Ето тако српски јепископи остадоше без сваке и најмање наде на повратак. У том у народу овлада мисао, да се више не може живети под Турцима, а рат Аустрије с Турском утиша и ствар о повратку српских архијереја. Од свију ратова, који су свршени несретно по Србију, најчувенкји је онај од 1788. и 1789. год., названи по гдекојим крајевима- нашег народа „кочина крајина," по гдекојим „немачки рат" који се свршио миром у Свиштову по Илину-дне 1791. год. Макар колика несрећа да постиже тада народ српски, опет се не да порећи, да му је из тога рата огрануло сунце новог живота, који започе Кара-Тзорђе, а доврши Милош. И тада, као и свагда, Аустрија је ломила врат Србији и заплетала је у такве не прилике, из којих се народ српски само изненадним случајем изкобељао. Подижући народ на Турке, бечки кабинет свагда је имао у виду потчинење Србије. Ова себична политика, свагда је успевала у толико, у колико је она дејствовала на Србе, као природве непријатеље турске. Духовенство српско, предњачило је вазда у свима овим изненадним и одважним догађајима. С тога, кад је Аустрија заједно с Русијом ступила у непријатељски рат с Турском, она је најпре позвала Србе, да се они за њу боре. Но она се није обратила право народу, него се држала старе политике и обичаја, па је преко духовенства српског приволевала Србе, да се дигну против Турака. Какве су при овоме њене намере биле, то се може лако појмити, ако се само