Sion

156

почетак, која више личи на чедо доба таме, мрака, и варварства, него на чедо сдаве и напретка српског.?! Можда ће се млогима учинити чудноват овај навод, а нарочито онима, који видешеЖичу у Таковцу календару за 1867 год. али све ове уверавамо: да је тамо Жича направљена прекрасно нахартији; али је Жича монастир, код Карановца, нагрђена грдно и наказана до зла бога. Наставак и накаламак кубета, као и у Студеници, није ништа друго, до расцветани рак, болест, на прекрасном, њежном, дивном и прелепом телу прве лепотице у свету. Кнежевина Србија, аконијехтела, или нијемогла, или није умела, оправити своју прву задужбину, садањи њен нараштај није имао никаква права кварити је, рушити, петљати и којешта правити од ње. Он је дужан био оставити је онаквом, какву је застао бд варвара и дивљака, па нека је потомци, или таквом гледају, или како ваља и треба подигну. Шта значи од слаба и болешљива човека, у место да га излечимо, као што треба, одсецати ноге, руке, нос и т. д. па трошећи ово, развијати му трбушину, или што друго, да остане на поругу света? Млоги су писали по новинама: да су са другим мислима и осећајима ишли далекочувеној, још из старине, Жичи, а са другима се мислима враћали кад су је видели. То у самој ствари и јест тако, само код нас другчије. Људи, који су ишли са убеђењима о поправци Жиче, да ће Бог зна шта видети, враћали су се тако рећи преварени, а у нас је у место тога била срдња и љутња. Само брљање, мазање, замазивање и кречење наших дивних прастарих и никад небивших умазаних и окречених споменика, претставља више азијску џамију и мошеју, но српску задужбину наших светих краљева и царева, који их остављаше неокреченима: да им се види скупоћа градива и дивна из рада. Мухамеданизам лепи, замазује и кречи своје мошеје и џамије, те да му се невиди унутрашња ништавилост и слабост, као што му је и сама вера. Дуго и дуго стајали смо савршено пренеражени и изненађени