Sion

146

видети то нешто у простору и времену. Сав спољни свет или нрироду, ми не мислимо другчије, него у простору и времену. У тим Формама ми представљамо све, што сматрамо за спољно; тако на пример, ми незнамо како се земља окреће око своје осовине, но ми лако можемо то нредставити, почем тај појав има простор и време. Најснажније чуло за примање спољних ствари јесте внђење, па за то материјалисте често називљу преставе назорима (Апзсћаип^). Да иредстављање није јединствена радња ума, није јединствена Форма мишљења, о томе ћемо се лако уверити, чим сазнамо значај његових облика иростора и времена. Ми можемо представити себи да непостоје ове или оне ствари, можемо представити да непостоји ни једна ствар; али неможемо никако иредставити да неиостоји иростор и време. Шта то значи ? Значи то, да без простора и времена, ми неможемо ништа представити, да је без њих представа немогућа. За сад ми нећемо да испитујемо шта је то представа, него ћемо само да је разликујемо од осталих радња ума. А за то нам је доста да знамо то, да представе неможе бити без простора и времена; чим почнемо да представљамо, ми одмах неопходно представљамо простор и време, па после, тако рећи, на том готовом нлатну ми маламо какве хоћемо слике. Но шта је то иростор и време? Тако питањејавља се увек, кад се год обрати пажња на ту радњу, што се зове представа; кад се год почне мислити о њој. Ко не мисли, него само представља, тај никад неће сусрести тако питање. И доиста, предпоставимо да се чија умна радња ограничава само представом, па да такав човек предложи себи, на пример питање: шта је то Кит? То питање захтева иредставу Кита, то јест, одговор мора садржати опис Форме , строја, кретања и т. д., те животиње, да би је онај што пита могао представити. Простор и време ту служе као готово платно, на коме треба само малати. Но одговор би био немогућан чим би се одузело то нлатно и неби се имало на чему ма-