Sion

212

Историјски развитак српсне цркве (НАСТАВЖ.) Пошто патријашество српско би са свим укинуто и Грци Фаиаријоте, овладаше српском дрквом, онда и народно уздање у своје дрквенске великодостојнике охладне , а манастири с калуђерима, почеше играти главну улогу у аолитичким и црквеним пословима у Србији. Значај њихов, постаде још већи, кад јепископи — Грци, почеше глобити свештенство и народ, цедећи из њега, што-но веле, и последњу кап крви. Код оваквога стања ствари и управа црквена, није могла бити боља од Турске. Особито пред устанак, зла су се тако била умложила, да је народ српски, осуђен на систематичко глоблење, тиранисање и изтезање, изазван био, да се оружаном руком брани од нападача. Па и после, докле год кнез Милош није сасвим ослободио Србију, — дотле су све једнако доходци владика расли и мложили се. Само за исплату дуга цариградском патријару, који су дуговале српске јепаркије, и који је износио 137.433 гроша, српски јепископи скупљали су од народа сваке године по 20.000 гроша и не престано су ту суму увећавали, тако, да је она могла најпосле доћи до невероватних циоара. Осем тога, они су сваке године ударали данак на манастире, цркве и духовна лица у Србији. Даље, они су наплаћивали неодређене таксе за рукополагање свештеника и за допуштање брака. Шта више, они су одређивали у своју корист и неки део наследства свештеника, своје јепаркије. Најзад, за издржање свега духовенства, народ је плаћао тако звану димницу. Приходи свештенички били су ништавни наспрам прихода јепископа. Но данак, који су владике узимале од свештеника, падао је опет на терет народу, јер су свештеници морали од народа накнадити своју штету, коју су им чинили јепископи. Српски свештеници, угњетени грчким владикама, а немајући никаквог образовања, нису се ни у чему разликовали од осталих Срба, нити су имали других срестава за живот, него то што им је