Sion

283

дети, да Стојковић и Кенгелац прииадају оном мадом броју данас сриског духовенства у маџарској, које се васпитало нод утидајем митрополита Стевана Стратимировића, који је 40 годнна управљао српском мнтроиолијом. За време његове управе српско духовенство строго се држало свога црквено-наравственог позива и сви епископи водили су бригу само о својим црквенским дужностима. Остали епискони н већина данашњег духовенства српског припада школи друге знамените у историји српској личности, патријарха ЈосиФа Рајачића, кога су живот и дела тесно везана са политичким догађајима од 48 и 9-те године. Време митрополита Стевана Станковића, који је управљао српском митрополијом између Стратимировића и Рајачића, било је врло кратко и може се назвати слабим продужењем оног правца, кога се држао његов предходник. Утицај Рајачића на српски народ у маџарској и на његову даљу судбину како црквенску тако и политичку био је веома велики. Властољубив по природн ц ванредним догађајима истакнут напред као глава цркве и народа, Рајачић је био иопуларан код масе, јер је успео обновити патријаршију, а имао неког утицаја и на саму владу. Тај патријарх остао је у народиој успомени у оној величанственој слици, у којој га обично сликају на контраФама, које су се распространиле по целом словенском свету, то јест, на чилом коњу са крстом у руци благосиљајући српску војску и одушевљавајући је на борбу против маџара. Он је према бечкој влади непрестано понашао се као представник свога народа; он је шиљао у Беч пројект за пројектом, у тежњи да реФормише стање тамошњих Срба и у црквенском и у политичком одношају. Но с једне стране бечка се влада бојала таког ватреног реФорматора; а с друге умела се користовати у таким приликама услугама других, такође даровитих епископа, као што је био Платон Атанацковић. Пратећи брзи ток догађаја п желећи овладати њима и дати му правац по својој жељи, Рајачић није имао времена да обрати озбиљну пажњу на друге стране црквенског и народног живота. Он је више обраћао пажњу на политику него на цркву, па за то је за време његове управе јако ослабиаа дисциплина и наравственост код духовенства српске патријаршије. Он умре пре, него што успе да изврши већину својих намера, а по његовој смрти брзо исчезне и она мисао о преображају црквенске управе, која се под њим зачела. Пред смрт своју Рајачић је сам пустио црквенска дела да иду својим природиим током. Из те школе Рајачића изашао је и Никанор Грујић, који