Sion

297

а крушедолски Павишевић и оиовски Иетровић обвињују се за расипање и упропашћавање манастирског имања. Остају још само два Живковића, Корнелиј и ТеоФан, и Карловачки администратор Михајловић; од ове тројице најспособније бездински архимандрит ТеоФан Жпвковић. Између млаћих калуђера, који се налазе при патријаршији и који се одликују образованошћу, може се само изабрати пет кандидата за епископско звање и то: један архимандрит, два протосинђела и два синђела. Така оскудица у српској патријаршији односно образованих монаха објашњава се тиме, што је од неког доба међу образованим Србима јако ослабила вол>а ступати у монашки чин. Кад обратимо пажњу на епархијалне консисторије, богатије манастире и богословску школу, онда ћемо увидети, да монашество међу Србима у маџарској, тако рећи, изумире. Манастира у српској патријаршији има свега .ЗОито: 13који припадају дољно-карловачкој епархији; 4 Темишварској; 2 вршачкој; 1 пакрачкој и 1 горњо-карловачаој епархији; осталих 6 то су метохије. Сви ти манастири имају укуцног имања, које је процењено на три милиона Форината и могло би, при доброј управи, доносити годишње 200,000 Форината чистог прихода. У свима тим манастирима сада нема впше од 60 монаха: где их је пређе било по 10 и 15, сада их нема више него по 2 и Б. Српски монаси у старо доба, кад су се зидали манастири, били су прости грађани, којих цел> није била да ноучавају народ, већ да примерно живе; доцније, кад су они иримљени у ред клнра, црква их је склонила да приме свештенички чин. Дисциплина по манастирима српске патријаршије обдржава се по старим народним обичајима, и само у фрушко-горским манастирима постоје манастирска правила, која су састављена на саборима од 1733 и 1753 годиџе, но која нису у свему сугласна са деклаторијумом од 1779 и са консисторијалном системом од 1782 године. При том, српски манастнри већином су подигнути и обдарени богатим имањем од појединих богаташа за спомен своје душе; неке су подигли сами калуђери; неке калуђери заједно са народом, но већину нодигли су српски краљеви или деспоти. Настојатеље и игумане бирало је обично само братство из своје средине, на предлог консисторије; но доцније њих је постављао митрополит у договору са двојицом епископа и то од монаха, који живе при архијерејском двору. Игумани су дужни били обдржавати дисциплину међу братством манастира, а екомномијом манастирском управљали су нарочити наместници, којима је дужно бпло помагати сво братство. Још митрополит Станковић, у једној