Sion

363

се са славом у скупу анђела и тад ће се посрамити они који га се туђшпе." Он је примио име син Давидов. Истина, изнајпре су му давали то име сасвим преко воље његове; али после, кад је у њему већ поникла и утврдила се мисао да је месија он, — онда је почео сматрати то као законито име своје. Осећајући у себи необичну моралну моћ, он је. иочео себе сматрати да је толико близак Богу по самој природи својој, да се већ и не разликује од Бога. Отац његов дао му је сваку власт: и он има право да промени зако& о суботи; отац му је искључно поверио власт да суди; он може опраштати грехове; он је више од Давида, Аврама , Соломона; он и његов отац — једно су. Такав ентузијазмус истпспуо је у њему сваку сумњу у самога себе и није му дао да предвиди, како се далеко маша његова смелост. У тој еиоси сматрала су се чуда као знак и знамење божанске силе и божанског нозива. Дакле, требало је и Исусу Христу да их твори , и он је био уверен да их твори , да ' својом силом изгори нечисте духове, да лечи болеснике, и да чак ускршава мртве. (Овде Ренан не тумачи понаособ чудеса Исуса Христа, него само излаже опште погледе, како су чудна дејства Исуса била чудеса не само њему самоме, него и другима, — дакле у самој ствари чињена су чуда. Он је покушао да нротумачи само једно божанско дејство Исуса Христа, то јест — ускрснуће Лазарево; али ту се баш показало, да је у толико тешко наћи нешто, што је вероватно и што би могло објаснити овај или онај Факт , у колико је лако у таким случајима држати се општих места. Доцније ћемо видети како је Ренан објаснио чудо ускрснућа Лазарева). Према томе како се Христос пуштао у рад у великој улози својој, као што вели писац, — ентузијазмус је његов бивао све већи и већи. Чести судари с Фарисејима и књижевницима узмутили су га до дна душе његове и још више су га постицали на одсудпа дејства. Узбуђеност учитељева саопштавала се и ученицима; али време њихово још не беше на-