Sion

361

гиозна веровања, која сматрају да неке више надприродне силе или непосредно дејство самог Бога ушшвише на све природне појаве и догађаје, што се дешавају у свету. И у њега, као год у осталих људи, веровање у нешто ванприродно беше основно, полазно начело у погледу на свет. Али је у његовој великој души така вера производила са свим друкчија дејства, него што се дешава код људи незналица. У ових људи вера рађаше неприличпу празповерицу а у њега дубово осећање близког одношаја према, Богу и уз то убеђење да је човекова моћ велика пеобично. Красне заблуде, кличе Ренан, што иосташе начела силе његове! Јер се доцније показаше као погрешке његове, али му у своје време помогоше и дадоше таке моћи, какве нико није имао ни пре ни после њега. И тако са свим проникнут осећањем да је у близом одношају према Богу, он мало по мало поче говорити о себи, као о сину Божијем. Он никада није имао о себи јасног појма и одређености. Предостављајући царевима и владикама светским власт земаљску, он је показивао људма друго царство> које сваки носи у срцу своме, царство божије или небеско, које стоји у синовљем одношају према Богу. Док је он проповедао по Галилеји и док се налазио међу људма простим , који су ограничени по својим појмовима; али за то нису покварени, него спремни да приме што је истинито и добро, — дотле је све било у њему и око њега светло. Но он је осећао да у том тесном кругу неможе учинити ништа велико. Требало је ширег поља за његова дела. Па како је Јерусалим био средиште Јудејства, то је најважније било пронети тамо науку о царству божијем. И пре је Исус Христос ишао у Јерусалим; али само као човек, који поштено врши закон. Сад му је пак требало да се јави ту као учитељ, који је позван с висине да огласи истину. Али није било неудеснијег места за његову науку и цељи од Јерусалима. Тамо је Фанатизам дотеривао до крајних пре-