Sion

403

посебних рачуна папа н владатеља западних с једне стране н византијских дарева с друге, породила се је озбиљна тежња и дјелателно усиљавање са стране једних и других да се успостави унутрашњи мир ради спољашњег, религијозни — ради политичког. Мисао да се до тог обштег мира дође, да се цркве међу собом саједине није се могла појавити код народа; народ је увјек остајао вјеран себи и својим нацијоналннм и религијозннм традицијама; мржња његова наспрам латињана све се је више усиљавала и у време Лијонске уније, она се је превратила у страшну народну силу, која је живела у народу и давала народу моћ да рјешава у посљедњој инстанцији све, што се обштег дјела тицало. Иницијатиза у питању о сајединењу цркава принадлежала је увјев правителствима са аристокрацијом. За њима, готово на силу, упуштало се је у питање и свештенство, премда је оно увјерено било, да се ничим посао свршити не може, кад се хоће спољним средствима да се достигне унутрашња, духовпа цјел. Но пошто се је једаред налазило уплетено у таком питању, оно је хтјело бар да докаже несостојателност противничког тврђења и истину тврђења свог. Бивали су спорови међу латињанима и православнима и саборни диспути, но све то није до никаквог положителног резултата доводило. Са диспутима више или мање свечаним обично су свршавала сва подузећа саједивења. Народ је рушио све покушаје. Суд народа, тог могућног чињеника, над дјелатељима сајединења састављао је посљедни акт и највишег, најоФицијалнијег покушаја к сајединењу цркава, као што нам најјаснији нримијер даје лионска унија, која у мјесто да доведе питање до скоријег рјешења, она је бацила за њеколико стољећа натраг обштежељено црквено јединство. Период је овај замјечателан по одважности и величини покушаја к сајединењу, као што су Лионска унија (друга полов. XIII. стољ.) и Флорентијска унија (прва нолов. XV стољ.), а уједно је замјечателан и по поражавајућој без26 *