Sion

556

стадоше човечнији и почеше поштовати религиозна права и хришћанских народа? Јест истпна, да су неки по поводу тога још пред саму светковину разпуштали по Врчком гласове кака је воља дарева, да се у хришћанске богомоље не дира, како је он у погледу на мусломане и хришћане као што сам нише, налик на човека који пма двије жене, па му је једна мила и лијепа, а друга вредна и кућевница, па није рад нпти може да увреди ни једну ни другу, и т. п. Но Турци су Турци. Царске наредбе и царске Фермане у том одношају онп извршују тек онда, кад осете надмоћије хришћанскога елемента, па несмеду да атагирају. У противном случају триста вермана метнули би они под ноге , па ма за свој Фанатизам после напунили све апсане цариградске. Ми дакле и ову мирноћу њихову, приликом садашње светковине у Брчкој, објасњавамо тиме, што се хришћансаа обштина Брчанска умела тако групирати и у слогп одржати, да је тим самим створила бедем, на који турци нису смели навалити; јер су предвићали да би у другом случају много и њихове браћице пре рока и времена послато било Мухамеду да приме венац славе за свој Фанатизам. Тако је! И нико нек се невара, Турчин не може бити што друго до Турчин. Разлике нема никаве — бпо он природни Турчин или потурчењак : и један п други нестиде се рећи: „отео сам на сабљу, па на сабљу ћу и дати ако већ морам давати!" И доиста, ако ико, то брчанска општина сазнала је и сазнаје ову вечну и неизменљиву девизу турску према њнма као хрлшћанима, а сазнавши ово гледала је и гледа, да на ту девизу одговара укупном снагом одбијајући силу силом. Без овог укупног удружења, без ове уједињене снаге њихове не би ни питање о цркви било истакнуто а много мање црква угледала света. Да приступимо к самом предмету. У очи велике Госпоине, кад је требало започети вечерње сутрашњему дану, дакле, кад је предстојало први пут у новоме храму чути „ Кллгосдошгб Еоп> плшт.* на свакоме од православног хришћанског света, могла је се видити у очима и на лицу нека особита радост, усхпћење, мплина. Нашем Србину у кнежевини Србијп, тешко је и поњати ову радост, ову милину, која може обузимати становнике оног јадног и чемерног краја, гди се свако право и свака. ма и најмања слобода одкупљује горком муком и крвљу. Путешественици казују, да Швајцарци и немају те речи „слобода" нити је сада у друштву или у песмама својим преузносе. А зашто? На-