Sion

590

Хор певаца, који је литургију одпојао п који такође беше на овоме ручку, захори довршетак овог писма са овом песмом: Шта ћутиш, ћутпш, Србине тужни? Протрљај очи, слава те зове, Слава те зове на црно гробље На оно тужно Еосово поље. Та да ли живиш, та да ли чујеш Ту црну клетву, тај уздах тешки , Да лп још памтпш, да ли још знадеш За онај бојак, бојак витешки ? Грешниче тешки, тргни се, тресни Ланцем о земљу, нек' мине мрак, Нек душман види, нек душман чује , Да Срб' још живи, да је јунак. Еакав је утисак на слушаоце учинила ова песма, то сваки може лако ноњати ако само не заборави да се је она певала у Брчком гди на 10—15 корачаја од овога збора вазда стојаше чета наоружаних турских заптпја.. . По свршетку ове песме Г. Прота напи здравицу босанскоме митрополиту Г. Дионисију. По претходној благодарности, којом захваљнваше своме митрополиту што се потрудио доћи да освешта цркву њихову, он исказа даље својом здравицом такву жељу, да њихов архипастир буде одјако народски архипастир и да срдачно ушав у народске стварне жеље и потребе, буде права подпора и светилник српске цркве, која је нераздвојно скопчана са народом и народњим животом. Здравица ова п ако се прими као израз добрих жеља патриоте и љубимца странке народње г. Проте, али се и пак могло приметити, као да говорник хтеде наспоменути своме архипастиру, да овај однре није био уз народ и са народом. Но да би читаоци знали, одкуда такав говор код проте то треба предходно да знају ко је тај прота. Прота Стево учио се као млад човек у нашим школама у Београду, и то у оно благодетно време док живот у Србији беше жи-