Sion

578

Да би се на ово питање задовољавајућег одговора дало, нужно је да се сазна, како се у пређашња времена осталим народнкм раднидима плаћало; па пошто се упореди оно доба плате са данашњим уређењем плате свију сталежа, који народ служе а народ јим плаћа — види ће се , да је се за све сталеже имало у виду време, а за само јадно свештенство чинио се као наротао неки изузетак. Још пре коначног ослобођења Србије, дакле још онда, када у Србији не беше никакве српске госпоштине, народ се наш побринуо о издржању свога свештенства, одредив овоме онакву награду, каква се у оним приликама могла одредити. Па та награда и до данас му је иста остала, само што се мало у нечем кад-кад мењало, колико да се — што но реч — свештенству очи замажу. — А како ли је било са наградом првих чиновника пошто се Србија ослободи турских власника ? Од прилике као и са свепггеничком. Чиновниди су примали из народне касе неку врло малу плату, а остало им је све народ оног округа давао, у ком су живели , као: по неког брава, сира, масла, брашна, огрев, квартир, зоб и сена за стоку и т. д. Но време и прилике су се измениле, па је се према томе и чиновничка плата удешавала. Тако је исто било и са народним учитељима. А како ли је са јадним свештенством ?. . Оно је и дан дањи остављено на милост и немилост народну. (У име добровољна дара, у име добровољне писаније, сиротињи бадава. Види тарифу свештеничку). Еад је данашња награда свештенству одређивана, без сумње имале су се у виду прво и прво мале потребе, друго јевтиноћа, а као најглавније, што је онда народ давао свештенству тако рећи шаком и капом. А да је се данас свс ово изменило, што сви знамо, па ипак кад се, било у штампи било у скупштини поведе реч о побољшању и уређењу стања свештеничког, свагда се је налазило људи, који на сва уста повичу: „Попови су спајије , њима не треба више давати." Та за Бога људи, што не метнете руку на срце и добро не