Sion

682

вој вели: „Она је принела Богу двојаку жртву — духовну, посветив себе Богу, и — телесну, коју је заклао свештеник. Шта је мислила она о себи, кад је посвећивала дете Богу на службу ? А гата друго него ово: „ја ннсам извор добра; ја дајем Богу, што сам му дужна, и предајем му залог, што ми га је поверио. У таком расположењу духа посветила је она себе с младендем вишњему.... Хришћанке! угледајте се на то! Желите лн имати деце , припадните на молитву и замолите снештеника, да се за вас Богу помоли; но кад постанете матерама, посветите и себе и дете Богу.' Мати укрепљена благословом цркве живо се старала, да васпита дете своје. Стари Хришћани сматрали су децу своју као дар божји, као нове и миле чланове цркве и отачаства. Атинагора доказује да су матере, док су још плод чисте љубави у утроби својој носиле, врло добро пазнле на себе, и чим се дете родило, одма су га њежно и брнжљиво неговале. Св. Јустин мученик укоравајући незнабошце што они своју новорођенчад остављају судби, вели „ми се бојимо, да дете остављено од својпх родитеља и хранитеља не умре, и ми узрок смрти те да будемо. Ето зашто ми или сасвим не ћемо да се женимо, или ако се женимо, то чинимо зато, да децу одранпмо и васпитамо." Стари Хришћанп колико су се год за дечије телесно благостање бринули, толико су двапут више пазили на њихов душевни развитак. По речма реченог мученика главно је код њих било васпитање деце у божанственој науци. Св. Златоуст матерама свога времена говори: „ви матере учите децу вашу да се крсте, и пре него што науче како се треба прекрстити, вших саме крстите." Еад деца већ поодрасту, учише нх родитељи истинама спасенија, молитвама, појању и обредима при богослужењу. А највише ишли су стари родитељи на то, да уче децу своју добрим својим примером, јер по речма Златоустог, дела родитељска служе деци као књиге, из којих се она најбоље уче. Они водише, или ако су још мала, они носпше своју децу у цркву и причешћиваше. За наставу деце у светским наукама, свакп који је иоле могућан био, држао је домаће учитеље деци; при том саветовали су оци црквени родитељима дотичним, да на опрезу буду, да се како тим начином не поткраде шго рђаво у невину душу њихову. Немарност и нехатост у таком важном делу, као што је изображење дечије, строго се казнила. Родитељска љубав старих Хришћана показивала се међу осталим и у том, што они сматраше децу своју као насљеднике цар-