Sion

167

телу, постаје недељивим његовим делом и добија у њему нов смисао и нов живот. Такав је човек у иравослављу. Сваки од нас непрестано тражи оно, су чим црква влада. Слаб у својој усамљености, човек тражи да се придружи једииству' дрквеном, а црква му попуњава то, нгго он сам није могао имати. У осталом човек православни и не надази у цркви својој нешто, што би било као туђе за њега: он надази у њој себе самог , али не у слаботињи своје духовне самоће , већ у моћи искреног духовпог јединства са својом браћом и својим Спаситељем. Ово пак јединство рађа се од узајамне љубави хришћана у Исусу Христу. Узајамна хришћаска љубав — то је оио око, којим сваки хришћанин гледа божанствене предмете; и то се око није никад затворило у иравославној цркви од дана, кад су се ватрени језици спустили на главе апостола, нити ће се затворити донде, докле врховни судија не сиђе по други пут на земљу, да потражи рачуиа од човечанства за истину , коју му је нредао па аманет и запечатио својом крвљу. Кад се прекине свеза узајамне љубави, човек престаје бити чланом цркве. С тога у католичанству и нема јасног појма о вери, — јер је тамо напуштено стварно начело живота црквенског, т. ј. слобода у јединству, јединство у љубави. Тамо се проповеда љубав као дужност, а не проповеда се као божанствени дар, помоћу кога тек могу људи доћи до нознања исгине. Папство жртвова слободу рад јединства, а протестантство жртвова јединство рад слободе. Протестанство води човека у пустињу, а католичанство — у обор. Но и у једном и у другом човек остаје усамљен. „Потчињавајте се и верујте мојим налозима", каже Рим. „Будите слободни и иобринте се да створите себи ма какву веру", вели протестанство. А шта вели наша православна црква својим синовима ? „Ко^дкжнмт, драгг дрнгл дд еднноммслТемЋ исповјеми: Оцд н Смнд н ек. Дахг\." Ето шта она вели. Источни патријарси, у свом одговору иа окружну посланицу ГЈија IX, јасно су доказали, да се неиогрешљивост на-