Sion

222

литија без пропаганде немислима", јер то се нотпуно огледа на латинсЕим пропагандистама, који још од прастарих времена, па и дан данас упражњавају и врше ту мисију. То нам сведочи њихова ревност у продужењу толиких векова, коју су они (католици) употребљавали у разношењу католицизма код нас и код свију других народа. С тога нек се нико не чуди што су се они тим оруђем служили. кад су своју веру и међ Србе разпосили. Срби онда као несамосталан народ, наклањао се је по својим политичким назорима час Цариграду, час Риму; јер као што је год пропаганда ишла од римске стране, тако је и од цариградске. — Ово разношење хришћалске науке са две стране — обе јаче од Срба — и колебало је Србе у својој вери, коју су од апостола примили. Ово насилничко намештање науке хришћанске Србима и једне с друге стране вије донело никаквог стварног успеха српском народу, него га још и поколеба у вери хришћанској — те више пута одступаше од исте и враћаше се у наручја сво.је прастаре — незнаОожачке вере. Шта више оваки поступци доведоше га до сумње и о самој вери и незнађаше којима пре да верује: да ли грчким мисионерима или латинским легатима. А све ово најзад примора Србе, те једном приликом и грчким и римским мисионерима рекоше: „ми и нежелимо подчињавати се ни једној туђој цркви — т. је. ни грчкој, ни римској, — и њеној проиаганди, већ желимо имати своју соиствену цркву и сво.је свештенике." И ево одакле још ниче клица међу Србима о националној јерархији , јер борба и међусобно тарење проповедника грчке и римске цркве имађаше штетан утисак на релиђиозно осећањс српског народа и подкопаваше уважење наспрам обе јерархије. Но одкуд искрсну латинска пропаганда међу Србима, те источне предетавнике цркве иостави у врло хрђав положај ? — ( ндставиђе ,