Sion

355

одношаје наспрам царигр. патријара, што и јесте наша задаћа. Тако били су сљедећи срп. архијегшскопи: Савва II, Дапијил I, Јоанићије , св. Евстатије , Јаков , Јевстатије И , Савва III, св. Никодим , Данило , II, и Јоанићије II, којега је цар Душан прогласио за патријара српског. Сви именовани архијепископи српски одношаху се к цариград. патријарима више приватно , и они су вазда на њих гледали, као на старију браћу своју, а не као на своје предпостављене старешине. Они су их штовали и уважавали као по чину старије, па, шта више, и њихове установе, односно чистоте правоелавља и црквенских уредаба, примали , признавали и по њима управљали се. Сваки царигр. патријар, кад је ступао на патријаршку катедру, сматрао је за дужносг известити с.рп. архијепископа о његовом ступању на исту а тако исто и последњи извешћаваше царигр. патријара о свом избору и ступању на архијепископску катедру у Србији. У овим одношајима лежало је нешто таинствено , а то је: патријар је вазда држао , да он то чини за то , што је он сматрао српску архијепископију као, тобож, њему подвластну; а српски архијепископи опет чинили су то због тога, што су они гледали на царигр. патријаре као на равне себи. Црема овоме , патријари цариградски вазда су трудили се пронаћи начин, како би српску архијепископију могли упиштити. — Желећи постићи ову своју охолу намеру, они су врло чесго завађали грч. императора са срп. краљевима , и у овоме су тако успевали, да су заиста с оружаном руком устајали један против другог. Овакви поступци нису одговарали части и достојанству представитеља грч. цркве, којима је напротив био позив мирити завађене хришћане; а не још завађати их, да подлим начином до своје јегоистичне цели дођу. Истина , царигр. патријари трудили су се , да своје јегоистичне цели прикрију другим благовидним тежњама. Тако они су изодавна усвоили мисао , да су све хришћанске општине, које су од Грка примиле хришћанство , дужне , без