Sion

409

цама сахрањени, које видесмо у башчп Ненадовој. Тако исто сви се слажу: да су сва четири та калуђера иосекди Турди код хана, који је био одма јужно за 20 хватп на једном брдашцу пред Ненадовом башчом. А тај хан спалио је веле Карађорђе у своме устанку. Овај је монастир трајао и сдужио све до пред устанак Карађорђев. Кад су га Турци спалали дрвени дувари његови од дебелих растових балвана стојали су онако огореда и спаљени све док није Карађорђе пропао 1813 год. Баш пред устанак књаза Милоша један спахија из Уба, а по имену Али-ага, заповедн народу, да му те дуваре, од разрушеног манастира, довуку кући, те да од њих направи неке зграде; јер су му се ови дуварови, веде, одвећ допали. Народ је то морао учинити, па чим су ти дуварови увежени у тога Турчина, или боље те потурице, двор, одма му све у кући занемогне. Он н неосврћући се на то почне градити неке зграде, ама му све у кући занеми и онеми, те он видевши беду од те светиње заповеди: да се одма врате ти дувари и наместе онако исто како су и стојали на овом месту; народ тако и учини и ти су дувари, сви признају, иструлили и до скора се повлачили по овом месту, које су они пз уважења заградпли да неиде по њему марва да га не гази и да га не скврњави. Од тог се доба тај монастир није понављао, но они сваког св. Аранђета излазе ту и свете водицу, а и онако кад немају доста кише моле се богу ту да је буде, или кад је имају сувпше, да престане. Онај једаншто причаше: да је монастир био зидан рече: да су га Турцп разрушили пре Карађорђевог времена, па је народ по устанку Карађорђевом за време слободе, на развалинама оног зиданог, нодигао дрвени, који је разрушен кад су Турци на ново завладали Србијом по паду Карађорђевом. И он тврђаше: да судувари његови ношени у Уб и то онако то и оном истом Турчину за кога и горњи причаху. Дакле се сви и свуда слажу: да су оне четири поклопнице на гробовима четири калуђера које су Турци посекли; но само једни кажу: да је то било пред устанак Карађорђев, а други опет: да је по паду овога. Ово је прво. Друго што се околне месности тиче прича се ово: да је цео венац планпнски, који се Главица зове, и на ком је сада протегнуто мало село Скобаљ, била некада велика, богата и знатна варош. Ова је варош била велпка и лепа, са млогим црквама и монастирпма начичкана, и била је некога цара, који је владао свим светом. Овај је цар имао некаквог свог војводу, коме неки хоће да је име Владан, неки Рајко, неки опет Силан, а неки чак даље иду па незнају му право име;