Sion

419

живот Хришћанских народа, т. ј. на њихову веру, закон, обичаје и морал , што саставља суштину унутарњег и Фамилијарног живота народњег. Славенски језик тада беше код Срба не само дрквеним — богослужебним, него, шта више, беше дипломатским језиком. 1 ) И за ово г. ШаФарик, као што се из историје његове можемо уверити, неиротиворечи другим историјским датама, т. ј. он не одриче жестокост и грубост Турака и тешкоћу њиховог гвозденог јарма за Србе, а да само указује на светлу и прекрасну страну у овом мрачном иериоду сри. народа. Истина и граФ Бранковић и г. Рајић стање цркве српске и народа српског у првој епоци Турског господства сасвим иначе цртају у својим историјама. Они веле, да су заиста Турци ирвог столећа своје владе у Србији врло мирно и обазриво опходили се са срп. свештеницима и монасима, и шта више указивали им неко расположење и ношту, а нарочито сри. патријара поштовали и уважавали и наснрам њега односили се врло ласкаво и нонизно. Они нису рушили цркве ни манастире, већ, шта више, многи су из средиае њихове поклањали по нешто од свог иметка ради украшења цркава п манастира. 2 ) С тога срп. мапастирн, ползујући се таком мирољубивошћу Турака, служаху у то време главним разсадником христове науке, а доцније пак, при неблагопријатним околностима — посљедним убјежиштем српске народности. Узрок овом дивном појаву првих векова Турске владе у Србији, по мнењу г. ШаФарика, беше карактер тадашњпх Турака, а по мнењу г. Ранке материализам Турака; јер Турци, вели г. Ранке, нису због тога нагонили Србе да се Турче, што су им били потребни раденици, а не поклоници и обожатељи мухамеда. И заиста није нам могуће не сагласити се с мнењем г. Ранке; јер извесно је, да су Турци у време првог њиховог господства у Србији изјављивали жељу да се

*) Чхен. импер. обсу. пстор. древ. словен. нрн москов уннвер. за 1846. г. Л» 3 22 стр.

2 ) Тамо. стр. 28.