Sion

516

и женсках, разнвх украса и т. д. Те године кад смо се у Каменици пријакили власти срезкој и нитали је о старинама где се која налази, она нам је одма причала за развалине и огромно гробље Миличиначко, баш онако исто као и г. Јдика. Ове године пошли смо сувим из Београда наролито због те старине; јер им је 1867 год. било одвећ с неруке долазити у Миличиниду с тога,. што смо морали ићп под Медведник, а изпод овог смо отишли у соколске земље. Ми смо тада оставили ове старпне, као већ познате, до првог путовања па исте ове године, са највећим нрепрекама и незгодама дођосмо у Шиличиницу само да пх ирегледимо и опишемо. Али на велику жалост и несрећу у Миличинпцп ништа о тим старинама п баш нико незна па п кмет и остала званична лица и свештеник г. Гаја, који је вели по налогу новог владике шабачког преосвећеног г. Мојсија, као и остали свештеници своје, своју парохију најтачније описао у том погледу, као и обичаје и нарави своје пастве. Можете себп преставити, путовањепогудурама на најхрђавијим коњпма, за које се дневно 8 цв. плаћа; путовати по најгаднијем времену, плаћати по две рубље да се само 2. часа хода пут покаже, па још ништа ненаћи, или боље постојећу већ старину и познату невпдити и неописати; то је ужасно и чемерно. Миличиначког гробља нема па нема; но има прастаро српско гробље на главици такозвано ^Копски гроб* зато, што су на биљезима острагу биле као кичме коњске а и ови исечени и што су поклапнице биле као куће. Зову га коњским гробом још и с тога, што је тобож неки јунак ту свог огромног коња затрпао, па остали омањи јунаци опет своје омање коње по примеру првога, такође затрпали. Отвар је у овоме, што је ово било гробље старо српско, још из 9. 10 и нешто 11. века, колико се по одломцима надгробних споменика даје закључити. Сво то гробље које је имало неколпко десетина тисућа надгробних а пре неколико година неколико тисући споменика, сада лежи сво у самим најдивљијим и најварварастијим урвннама. Њега су скоро свог излупали и сажегли у вар (креч) као да нигде више варног камена нема. Боже мој! та још се пушаху 3 пећи у којпма излупане надгробне споменике својих прађедова, њихови недостојни праунуци пекоше, претвараше у вар и утамањиваше варвари и дивљаци. Ето, тако, као да је суђено вишом силом: да се србски парод неосвести, ненозна себе, неослободи и непостане велвким државним народом; као да је одређено, да сама себе, са својом старином, прождремо и уништимо са лица ове наше прекрасне пресвете и предиве земље тисућама тисућа пута окупане крвљу нашом па да постанемо не само туђе робље и туђи изметари, него и тући за нас