Sion

525

пли Чиирицу да пређе по том платну са Сдовца на Оштру, која }е сада савршено гола без шуме обрасда травом и иешто впнограднма, а лежп право к истоку од Сдовда, као што смо већ реклп. Кад је вижљица била до изнадсред Колубаре, народ видећи да ће она прећи, уплаши се од страшна кулука, завара очп Јерини, задрма платном, а впжла са овог на баш на сред колубаре иадне и удави се. А како је јако пала, не само да је кроз воду прошла до на дно колубарино, него је још и у кориту ове у земљу пропала, где су сада варнице под водом иуне загашеног и ирекрасног вара, млого бољег него што га сада људи праве. Кад то виде проклета Јерина, она се разљути, оде одатле, те остави град овај несаграђен. Ово је све што народ зна о овим развалинама како су и када иостале. Није му могуће веровати да више ништа незна, што неколико причање неколпко њих шерета, којп у свакој речицп стрепљаху да нешто више и ново до сад непознато менп некажу, неможе се никад узети за опште народње. То се јасно види а из овога; кад наш Ладолеж п левента кмет преврну неколико чашица добра винца а пре овога ракијце, и кад чу да једно момче већ поче да казује и како се град зове п кога је и када разрушио, (дакле иротивно горњем) он ти скочи па дође до мене и оца Које, који смо копали или боље че> пркали у овим развалинама и пошто ућутка оно момче изадревшп се са гласом врло високпм н тоном кметовским на њ, поче овако: лазку свп онн, који кажу да је овај град бпо некада сазидан п чптав и да је ко у њему жнвео. Овде ти никад човек није живпо; него је почела га проклета Јерина, па тако недовршеног оставила што је видила да се неможе овде живптп. На питање наше зашто ? Он пзвнјаше свакојако, као најстарији лисац, а тако исто да нам каже како они прпчају к<>ји држе да је бпо град и да су у њ негда зацело жпвпли људи. Такојесе псто био затрчао, те одрпчући: да су ту код сутјеске (брда) бпли рудници соли, да је пза града овог даље западу по плаиини словцу била огромна варош, да су била гробља и т. д: Само мал признаде за име граду, да је се звао Чагаљ н то од вајскада и онда, кад је се село њихово садања Лозница звала Еоњиц. Нн је побијао, да му је н име тако чагаљ сачувано било у народу; него је то први рекао самоук ђак Михајло Дошљаковић из Маркове цркве који је у време Карађорђево био терзија у Пеограду. Овај ,је узео био неку стару књигу из старе Маркове цркве, која нпје одавде далеко. Књига је ппсана на кожп и из ове је читао поменути самоук: „град чагал> и град Коњиц разрушише га" и т. д; Као што смо већ наноменули, кмету није 34