Sion

642

шаваше срп. народ у његовом предузећу и одвраћаше га од намере његове, шта више, наговараше народ да не слуша своје поглаваре и вође , страшећи га турском силом и пропашћу његовом, ако се упушти у рат с турцима. Он народу саветоваше, да се покори и преда, а он ће настати код Турака, да му опрости и помилује. Обећаваше да ће Турци убудуће шњим поступати човечански и милостиво... То исто може се рећи о свима јепископима — који становаху у срп. предјелима. Они , знајући шта су код своје пастве својим поступцима заслужили , беху тврдо убеђени, да ако се Срби ослободе од Турака, неће остати на својим местима у Србији, па према овоме они се ревностно стараху да осујете срп. устанак. Тако је и било! Грци јепископи беху тада, на кратко рећи, оштри јатагани у рукама азијатских варвара, којима срца бедних мученика — Срба параху. — Жалосни срп. свештеници из средине Срба многи су искусили очајничкога зла од Турака, а још много више од својих пастире-начелника — Грка. Безбројно их беше који су платили главом дрзост и ће® „кир Јања" — свога црквенског поглавара, па чак и његовог чибукџије. И свештенство је морало све то трпити, јер не имађаше коме да се жали, пошто грчки архијепископи беху наспрам Срба то исто што и Турци, а „врана врани очи не вади и вели народња пословица. И доиста, ако се игде може потпуно применити ова пословица, то се баш може применити овде. А и коме би се свештенство жалило ?! Тај, коме би се оно жалило, он на сваком кораку још више гњечи и дави! Ако би се жалили Турцима — турска правда скупо се плаћала. Ако би се жалило архипастиру, и ови беху у дослугу с турцима. Премда на жалост признати се мора , да је се пре и код Турака правде и заштите наћи могло , него ли код охолих Фанариота, јер се је често дешавало, да су Турци понеког Србина и сачували од тираније његова вајног оца духовног, што Фанариоти нису никад учинили, кад би Србин подпао гњеву турчина — осветника. Па