Sjećate li se još?

тијелу. А преко њега је пао наш војник са размреканом лобањом. Сигурно његов убица... Онесвјестио сам се и истом у болници дошао себи“.

(Причање једног добровољца са Добруче)

„..и онда, након једног страховитог марша, упадамо одједанпут у сред сриједе бојног вртлога. Слиједећа 3 дана, без и једног залогаја хране и пијући воду из друмских локава, под треском пушчаних метака и шрапнелске ватре, као луђаци јуришамо бајонетама. А кад се све свршило, ми смо се до смрти изморени, чудом чудили да смо још живи. И онда долази повлачење и ноћни маршеви без краја и конца у којима се у ходу спава, а изморени војници плачући моле другове да их не оставе!

Марна! Након шестодневног најкрвавијег боја лежим у шуми цвокоћући зубима, а осим тога нас страховита киша бије. Једног јутра нам рекоше, да смо побиједили и да је непријатељ потучен. Онда смо пролазили кроз порушена села (у која су се побјегли сељаци полагано враћали), газили дубоко блато расквашених друмова, који су били засути љешинама и набухлим коњским тјелесима. Срце нам је хтјело препући гдедајући гробове наших другова, које су ресиле само војничке капе са пуковским бројевима.

Задах нас од распадања дави и ми марширамо даље да гонимо непријатеља“.

(Из писма једног француског војника 1915)

„Кад год би нас Босанце одређивали за јуриш на талијанском фронту, давали су нам по пуне боце рума. Људи изморени у смрдљивим рововима, халапљиво су пили алкохол. А онда је услиједила заповјед за напад. Побјешњели од алкохола бјесомучно смо јуришали, клали и падали. То је било једно безумно клање. Кад је напад завршен, од читавог јуришног батаљона враћала се нај-

= по