Školski glasnik

&

т|).

76.

шксш/ии гллсаик

Вр. 5.

Додуше, дете од 6.—14. год. никако није неспособно за образовање апстракција, и ако оно често пута не р а з у м е апстрактна значења речи. то је наравна последица тога, да му није приступачно знање и круг искуства из кога се добијају апсгракције. Једна могућност тог т. зв. конкретинизма дететовог показује се у његовим радњама воље. Док дете претежао миели у појединчаним представама, то оно и дела више на темељу конкретних поједиачаних сврха или покретних разлога, напротив одрастао човек дела више на темељу опћих одлучивања, или према начелима, максимама, правилима. Касније ћемо видети, какву важност има то по читаву организацију радње вољине у детета. То су само неколико оаажаја на Факат, да је дистрибуција духовних нојава у детета друкчија него ли у одраслог. Трећа могућност да се мисли о духоваом развићу дететовом беше та, да је и квалитет, каквоћа духоваих појава у детета, особито елементарних духовних појава друкчија него ли у одраслог. И то се даде пратити у свим духоваим способностима и то далеке перијоде школског доба. Ако почнемо са чулним опажајима и то у првом реду са каквоћом утисака који се на темељу спољашњих надражаја примају пасивном перцепцијом (опажајем), па са каквоћом осета и елементарних просторних и временитих утисака то ћемо се уверити да се и овде дете разликује од одраслог човека. Изнад свега Финоћа разликовања* за осетне квалитете интензитете је мања него ли у одраслих, т. ј. дете слабије разликује чулне квалитете него шго је то у стању одрастао човек. То можемо дока зати и у свим областима чулног опажања. Тако се показало, да дете од 6. или 7. год. слабије разликује тонове (боје) него ли одрастао човек Деца уопште не виде неке разлике које ми лако нре познајемо. То исто вреди и на области тонова. Заачење оваких појава, наравно, није посве проста ствар. Може бити да сами чулни органи дететови за сваћање финијих осет *-Ја се овде обазиреи на Килиеову разлику измеђт величине и Финоће оеетЈБивости за разликовање и Финоћу разликовања (дискриминације) односим на читав акат р*зликовања осета и просторних и временитих односа (КШре, ОгашШзб с1ег РзусћсЛоре, .1893., §. 6. и даље).

них разлика нису довољн) диФеренцирани. Но, и слаба оштрина випшх психичких радња, што у обзир долазе при разликовању и сравњивању може бити један саузрок. То се исто може доказати за финије схваћање просторних а нарочито временитих односа. И непосредно опажање најмањих времена као и схваћање компли кованијих времепитих односаје непотпуно, и ово друго почање код детета уопгате врло касн) и развија се понајлакше. Надаље, можемо показати, да је чулно опажање детета типичко друкчије и у свом аперцептивном делу. Чим опажање одраслог човека није просто посматрање без плана, већ на себи носи икакав намерни карактер или се развије у право проматрање (обзервацију), он увек посматра сгвари према извесним погледима или шта више и по нарочитим категоријама. Ја опажам н. пр. ландшаФТ с тог гледишта, какве б >је или плананоке Формације превлађују у њему или пак с тог сгајалашта, какву ФотограФСку или сликарску репродукцију има он и т. д. У свлм овим случајевима ми се служимо извесним тачкама или категоријама — ја их називам „представама водиљама" —, које нас оспособљавају за то по плану удешено посматрање или опажање. И сада се може доказати, да се посматрање и опажање дететово држп других категорија, него што је то случај у одраслог (да за извесне године дечијег развића постоје типачке категорије), док гледање према другим категоријама оно у тај мах није још способно. Касније ћемо видети, да је то од великог значаја по чулну наставу, очигледну наставу. (0 овом ће бити више говора у 13. предавању). (Свршиће се).

Научна и доорална филозофија. Вепе Иогшб. Превео е Француског Живојин Раковић, учитељ. (Свршетак.) ДРУГИ ДЕО. ОДЕЉАК XVIII. Дужности према држави. Као Фамилија, тако је и држава морална једипица, имајући свој живот и сонствену