Školski glasnik, Jan 15, 1911, page 4

Стр. 4.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 1.

тујемо, који је од ова два сталежа српскоме народу претежнији, али овде хоћемо да констатујемо, да учнтељство, ако по својој важности није изнад свештенства, а оно зацело није ни испод њега, него да је с њиме посве равноправно. Најзад, каково мишљење има сам народ о учитељству најбољп је доказ његова изрека: „Бог да прости родитеља па учитеља!" Што место учитеља није ставио другог ког члана интелигенцпје, рецимо адвоката — сасвим је разумљиво. Из овога сталног додира нашег учнтељства са народом развио се између народа н учитељства опај познатн однос, коме је главна црта узајамно поверење. То међусобно народио и учптељско поверење очитовало се хиљадама пута у свнма јавннм стварима. Та и саме наше политнчке странке најбоље знају шта вреди приврженост учитељска једној странци, која је преко учитељскога утицаја у већини случајева долазила до иародног поверења. Потврде за ово тврђење су излишне! Српски народни учптељ прави је народни учитељ, .јер је народу у сваком погдеда добар саветник и помагач. Учитељ обавља силне послове, који служе једино народу, он то обавља п ако му то троши његову снагу, а не доноси никакве материјалне користи. Он то чиии радо и вољно, а на њега се сви и обраћају са захтевом рада за народ, док остали сталежи, који треба да су још идејалнији, те своје „службе народу" врло лепо наплаћују. И изгледа, да се ради овога поверења, што га народ наш има у учитељство, радикалиа страика уплашила за своје политичко земљиште, те је иападала скупштпну, као да је учитељска скуиштина радила иротив њених интереса. Ми у томе гледамо само једну уображену оиасност. Учитељска скупштпна није дала повода иикаквој акцији у иароду против учитељства. Она иије иступила пи иротив једне српске политичке странке, а што се у своме раду руководила широким становиштем иародне потребе и педагошких захтева, то јој може само служити на част. Било би, заиста, по на-

род опасно, а по наше учптељство жалосно, кад бп се опо у претресању општенародних ствари повело за икојом политичком странком и стало на њено уско страначко становиште и кад не би имало у виду цео народ п његове свеколике иотребе. Ми чак поздрављамо учитељство иа такоме схваћању и у томе гледамо знак боље народне будућностп, што је оно на учитељској скупштини скинуло са себе одећу уске страначке ексклузивностп п што је као један човек подигло свој стручњачки глас у корист школе и народа. II место да је та појава у читавоме српскоме народу изазвала само радосг, ево се у једноме делу народа против ње •жестоко устаје. Но свесно српско учитељсгво иеће се збунити тим поступком, него ће п даље радити за добро народа, јер у љубави према народу своме ие устуиа оно — никоме! А сад да пређемо иа друго питање: ко сваљива терете на народ? Наиред смо говорили о значају просвете по један народ. Истакли смо, да је народ из дужности нрема самом себи дужан бринути се за ширење просвете, Нема никакве сумње, да основна школа врши највећи носао у просвећивању народном и д а ј е д а н а с учитељство једини одговорни просветни фактор. Из овога се рађа захтев. да се основној школи мора посветити пајвећа брпга. Данас се н поједине државе цене по томе, колико која прилаже на олтар народне нросвете иодизањем и издржавањем добрих и наиредиих основних школа и образовањем добрих и савесних учитеља основних школа. Ми смо напред истакли, да је учитељство по својој важности посве равноправно са свештенством. Овде то понављамо и то зато, јер са том равноправношћу треба да је скопчана и пристојна награда за учитељски рад, а не овакова, која од „просветних раднпка" п „пионира народне просвете", како учитељство хоће згодном приликом да окарактеришу, — ствара обичне „просветне надничаре", који морају да се боре за најпотребнију корицу хлеба. Али да се тај напредни педагошки правац, који тражи добре основие школе