Školski list

— 169 -

од оних немани наших, које тако очигледно тамане и сатарују све нам потомство, а ми скрштених руку као хладне стене немо гледамо пропаст ту. Ево заиђите само тамо, где су на окупу српске девојке, које су прешле 14. годину живота свог. Обрните се у около, па загледајте лица у околини тој, и видићете — грозоту и ужас. Лица та, која би у том добу требала да сдсјајивају у свежини и једрини, да се румен, природна румен њима прелива, та лида су без и најмањег знака природности, она су сва накречена оним отровом, који тако ужасан траг остави за увек на њима. Јасно се види овај траг на нашем старијем шенскињу, које се пре времена збаба и окрезубави. Ал' и на деци он покаже много грозних носљедица, те тако и он участвује у упропашћивању нашег подмлатка, што је зар нама већ судбином надато. Тај отров се зове у нашем народу са свим обичним невиним именом белило , а међу тим и не мисли се у нашем прО' стијем свету какво ужаско црнило је он по будућност наш^. За искорењивање овог гадног обичаја међу нашим млађим женскањем треба да се сви, који год можемо, свим силама заузмемо, па зар неје ириродно, да онда ово и учитељици у свету дужност спада. Већ у школи би она требала да ово отпочне. Јесте, учитељица је овде још како нужна, шта више, она је на првом месту позвана, да против овога у народу дела. Она мора истраживати све могуће начине, којима би могла постићи, да одврати наше Српкиње од гадне склоности ове. То она треба да чини и књигом и живом речју, да својом принесеном жртвом и трудбом користи народу. Ал' трудби и жртви таких, које би учитељица могла да принесе за добро народно, толико је много, да би се читава дела могла написати о њима. Ја ћу ево да споменем и ове. Кад дође која прилика, прилика зла и рђава, да који део нашег народа бизо ма с какве недаће пострада, па му је нужна помоћ братска, и овде учитељица треба одмах да се нађе на мети. Она треба да побуђује Српкиње, да притекну у помоћ браћи у несрећи; треба да их учи, да схвате е смо ми једино на себе саме упућени, да треба, дакле, за то, да смо род с родом брат с братом, на и у срећи и у невољи. При лика таких рђавих скоро се сваке године нађе. Ето скора рањеници српски и сирочад њина; ето онака два силна