Školski list

то обавља строгим и заповедним тоном, да дете плашећи се и дрхкући чита молитве и прима релитијску науку. Када пак дође време да се дете преда науци у опширном смислу, тада се домаће религиозно васпитање сасвим прекракује и деца једино од својих учитеља примају наставу у религији. У том случају пак она. су скоро увек удаљена од својих родитеља, тако да ови тек по кадкад бивају извештени о успеху своје деце; плодове пак религиозног васпитања родитељи не виде а и не траже их, — те тако они незнају ни какво је семе посејано у душу детињу а ни какав ће плод отуда никнути. Давши тако религиозно васпитање својој деци, родитељи држе, да су испунили све и сва што је год потребно гледе религиозног васпитања, те се почињу старати једино о земаљској срећи своје деце. Види се, да у таквом начину васпитања недостаје духа и живота, те због тога оно не може ни донети жељеног плода. Само је тада религиозно васпитање истински корисно за човека, када оно дубоко проникне у душу његову, — када човек у религијским пстинама и у испуњавању закона Божијег налази себи радост, утеху и срећу. Да би деци нашој таково васпитање могли дати, потребан је пре свега добар аример. Дух хрипгћанства јесте дух љубави, којом мора бити проникнуто срце сваког хришканина, и која се мора маниФестовати како у мислима и оеећањима тако исто и у делима. Али ко може пре него ико други, дати деци најбољи и најживљи пример, ако не родитељи? Деца неограничено љубе своје родитеље, њихове су очи управљене на њих, деца најживље подражавају поступцима својих родитеља. Узалуд троше речи родитељи говореки деци својој, како треба бити благобојажљив, ако они сами по себи нису такови, узалуд је гонити децу, да се Богу моле ако родитељи сами то не чине. Узалуд је говорити деци, да је наука хришћанска, наука љубави, — ако живот родитеља није огледало те љубави, ако у њих нема искрености и ревности у помагању својих ближњих. Бадава пружају родитељи у руке деци. ону палицу коју нам даје религија да с њоме по путу живота ходимо, — ако су они сами у срећи горди, у несрећи малодушни, у искушењима неутешни. Много више делује жив пример, него празне речи. И потоме тешко ономе, ко саблазни једног од малих ових. (Мат. ХУШ. 6.) Друго, родитељи су дужни сваком приликом а особито при