Školski list

Ох пркос, тај толи неугодни, а ипак толи чести пркос у животу и најбезазленије дјечице! Нема опет наравнијега до својеглавости и пркоса у недозрела дјетета! За што ? Дијете по слабом својем искуству те неразвијеном си разуму, није у стању да увиди и расуди све оне протиразлоге, које зрелога човјека силомице нукају, да одустане од накана својих. Управо за то треба да дјецу за рана приучавамо, да се нокоравају вољи узгојитеља, т. ј. да слушају. Чим се у погледу тога и најмање попушта — ето ти на — пркоса у главици чеда, а с временом буде и опасне те одурне тврдоглавости. Самостална воља и самостално расуђивање, само по себи за право није ништа зло. — Боже сачувај, — то је ствар врло добра ; дапаче то је последња сврха узгоја, да човјека успособимо на неодвисност у вољи и идејама, на сопственост у чинима његовима. Свако ће за то клице овога циља већ у малишу штовати знајући, да онај у кога нема своје вољице никада ништа урадити не ће. Свако ће за то већ и у дјетету од срца штовати и поткријепљивати оно непрестано истраживање узрока, оно свеудиљно опирање прама свему, што се противи ограниченом дјетињем увјерењу, те оно тврдокорно устрајање на умишљеној здравој вољи. Никада не смијемо против дјечјему пркосу војевати властитим пркосом, јер би то значило: уље у ватру лијевати. Већ шта? мирни разум, одлучно достојанство побиједити ће увијек, дочим је слабост и попустљивост увијек побијеђеност. Као што у свим приликама ваља да тражимо коријен и зачетак злу, тако и ту. Болесна дјеца постају лако пркосљива, јер је са болешћу на уско свезана већа размаженост, те већа раздражљивост болесника, а то су узроци својеглавости, ко што и душевна слабост и неразвијеност дјеце. Често пута су и узгојитељи сами криви немилосну пркосу дјеце своје. Како то ? Или кад су превећ попустљиви или кад су превећ деспотични, а једно је и друго погубно. Једини је устук обојему безувјетна послушност. Но само у толико безувјетна, у колико је обесни узгојеник упознао властитим умом разлог овому или оному, у колико се тврдоглава самовоља његова подаје опоменама и увиђавности. Доброта и љубав и овдје су важни помагачи, ако им вјерно уз бок стоји озбиљна сталност у поступању и примјеру узгојитељеву. Ала је смијешно оно натмурено дјевојче, онај мргодасти дјечак тамо у куту, који си утвара, да ће пркосом или мрмљањем постићи силовиту жељу своју, о ала је смијешан!