Školski list

- 176 —

И рече ми одмах бригу своју. Амо како да мени што затаји ? Час прије похвалих јој лијепу радњу у којој су врвили слађани епитети у којој бијаше толико „мирисљивих љубичица," „зелене травице," „злаћана сунашца," „слаткога пјевања птичица" и т. д. па зато ми је с двоструким повјерењем очитовала своје масли, које су блудиле у тамној ноћи превелике савјесности и наивности. Морам ли ја уз сваки епитетон огпапз ставити пјесму и писца, од кога сам га узела?" овако ми каза бригу своју моја најбоља састављачица „пролетне шетње," моја плавуша кевица. Ја сам се само „службољудно" насмијала, те прстом показала на чело, и то уз пратњу тиханог смијуцањ.а остале школске публике и сада је истом била моја плавуша — на чисто, „смирише се њене мисли, остадоше сада ту." Зашто је лагао? У заводу Н. бијаху покладни празници. Од питомаца бијаху многи изишли на цео дан родбини, а сваки се мораде вратити у 6 сати на вечер. Еј пусте радости с оваког излаза! Радо се излази, а не радо улази. Тек на вечер близу шесте уре вратише се сви, само се не врати Евгеније Петровић. Кад било сутрадан осам сати у јутро, ево ти њега мало не гола, на њему само кошуља. Сав је заплакан, престрашен те прича тужну причу, како су га уловили странци у шуми и скинули с њега читаво одијело, осим кошуље. На ту влјест сав се народ узбунио. Такво што још се до сад чуло није. ГГолиција се разаслала за лупежима које је Евгеније тачно описао, новине су описивале грозним ријечима тај случај — сав се градузбунио! Евгеније је иначе био добро, ћутљиво, замишљено момче од 12 година, а сви су га волели по ради његових плавих, сањарских очију. Но сва потрага за лупежима остаде безуспешна. Само их се више њих јавило, који су поглавару завода дошли причати, како су на покладни празник видјели једнога питомца из завода још у 8 сати на вечер у реченој шуми... Да није Евгеније измислио ону историју о лупежима ? И сумња за сумњом ницала је у свакоме, који је знао за ту ствар. Пошли су њеним трагом и ствар се у брзо разјаснила. Знате што је било? Мали је Евгеније често ишао с оцем на далеки пут. Отац му је служио на пруској граници, те би често путујући морали ноћивати у шуми или у непрегледној стени. И гле! Ове чаробне ноћи оставише дубок утисак у сањарској природи мучаљивог дјечака. Он би уживао, кад би овако с оцем гдје год ноћивали..,.. Легао би на траву и гледао у звјездано небо, посматрајући- готово