Školski list

— 122 —

К РУ Г У> шта више, нашв би се школе сасвим одстраниле од испуњавања своје мисије, те би се исте и коначном уништењу изложиле: у дубоком поштовању потписани православни српски народни Школски савет као врховна нар. цркв. автономна школска власт српских православних народних школа, усуђује се ступити пред славну Кућу у интересу школа овомитрополијских верних из Угарске, у сврху заштите њихова вероисповедног карактера, као и ради самосталног уређења, које се има у сопственом автономном правном кругу обавити — са овом представком: Високи Доме! Вероисповест нашу државни закони признају реципованом, услед чега смо у праву захтевати, да верни наши не само не буду узнемиривани у унутарњем свом верском животу, да нису запостављени усљед тога што припадају овој вероисповести, него смо у праву и то захтевати да нико и ништа не чини сметње па чак ни не отештава распростирање верског учења међу вернима, нити васпитавање религиозно-морално. Наша црква, по упутству примљеном од свога Божанског Оснивача, проповеда верско учење не само међу одраслима, него посећује своје верне већ у добу када се осећаји буде, да међу осећајима добре негује, храни, а зле већ у клици да угушује да верне своје почевши већ од најмлађег детињства одгаја у верском и моралном правцу. Стога је тежила наша црква већ од најстаријих времена за тим да своје верне, који код нас одмах после св. крштења примају и св. тајну миропомазања, да их одмах од детињства окупи око себе, да ради њихова религиозно-моралног васпитања оснива школе. Такове установе бејаху, почевши већ од почетка средњег века, веома многобројни манастири и њихове школе, одмах пак после великог пресељења у ову отаџбину и народне школе, које смо, у колико нам јача сила није стала на пут, свугде отварали, па и тамо, где смо само 15—20 школообвезне деце имали. И школа је постала не само темељем наше цркве, него и њезиним телом, саставним делом у толикој мери да смо ми не само за религиозно-морално васпитавање у опште, него и за предавање саме науке о вери изображавали световне особе, те смо и то поверили световним учитељима и учитељицама. Државна власт од најстаријих времена, налазећи акцију цркве око ублажавања нрави за спасоносну, не само да је добрим оком гледала овај труд наше цркве, него јој је скоро прискочила и у помоћ. Шта више и од онога доба, од кад се школе почеле за „политикум" сматрати, па све до најновијег доба, владало је код државних влада то здраво мишљење да држава, и за постизавање својих нарочитих циљева, потребује религиозно-морално васпитање, а да оваково васпитање могу давати само детиње надлежне црквене власти и органи. И још и тада остављаху учитељима реципованих вероисповести потпуно слободно поље, када су школе са свим у своје руке узеле (Вахова система, граничарско школовање и т. д.). Међутим законски предлог безобзирце прекида са овим спа-