Školski list

— 123 —

9*

соносним начелом и док немилице гази столетном борбом стечену и суревњиво пригрљену црквену автономију, дотле с једне стране спречава, а с друге потпуно онемогућава цркви да своје досадање свагда благотворним признавано деловање и на даље продужи. Док дакле предлог тај покушава да досадање религиозно-морално васпитавање онемогући, дотле цркву нашу напада у њезину основном животном праву, те је изазива у борбу на живот и смрт. Да је пак зебња наша потпуно основана, да бојазан наша нема ни трунка претеривања, то се види из овога зак. предлога в ећ на први поглед, и без примера које би примена закона показала. У осталом слободни ћемо бити, у ниже наведеним тачкама, покушати показати и доказати, колико је овај законски предлог по нашу народно-црквену автономију и наше школе убитачан. 1. Законски тредлог гледа да отеттава, у неким слу чајевима тхак хоће сасвим да онемогући, ла наша црква у сврху религиозноморалног васиитања до1)е до својих верних који иолазе народне или учитељске школе, те верне наше излаже томе да из иауке о вери остану без оцене. У кругу правосл. цркве постале су посебне самосталне цркве по народностима, које су временом толико срасле са дотичном народношћу. да на пр. и закони кр. Угарске признадоше потребу, да се румунска прав. црква одели. Док је IX. зак. чл. од 1868. год. на тај начин признао цркви нашој, као чистој српској народној, право постојања, дотле је Х1ЛУ. зак. чл. од 1868. год. у 10. и 14. §-у и засебно изрекао, да црква онај језик, којим ће опћити са својим вернима, сме независно од сваког утецаја сама опредељивати. Тако дакле наша црква може своје учење само у кругу Срба и на српском језику проповедати, другим језиком нигде и никог не може поучавати, већ и са тога простог разлога, што учитељи њезини стичу своје знање из такових књига и морају се ослањати на такове уџбенике, који су на српском језику написани. Саме су пак молитве и црквене књиге на цркв. словенском језику написане. Присвајање овога језика пак јесте с једне стране по себи засебна тешкоћа, а с друге стране — обзиром на огромно градиво — постало би потпуно немогућим, ако се не би могло ослањати на познавање сроднога српског језика и на азбуку у српском језику примљену. Исто тако су на цркв. слов. језику састављене и оне цркв. песме које код нас већ шк. деца морају знати, без којих се у нашим црквама не може свршавати богослужење. Присвајање ових песама такође чини једну неопходну потребу у нашем религиозноморалном васпитању које треба и црквеним захтевима да одговара. Када дакле упитни зак. предлог захтева од наше цркве да своје верне, који полазе школу, поучава на маџарском језику {§. §. 14. 64. и т. д.), тада захтева од наше цркве потпуну немогућност, где не помаже ни излика 14. §-а, јер и тај допушта употребу матерњег језика тек поред маџарског језика, па према том изгледа да тај тражи, да све литургијске текстове, молитве, црквене песме и т. д. преведемо и на маџарски језик, да маџарски појимо