Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

109

102

Али не ће у меке душеке,

Већ му рони сузе више главе; А њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо! „Кака ти је голема невоља,

„Те ми рониш сузе више главе '“ Ал' говори млада Видосава: „Господару, Момчило војвода ! „Мени није никаке невоље,

„Већ сам чула једно чудно чудо, „Чула јесам, ал нисам виђела, „Да ти имаш коња Јабучила, „Јабучила, коња крилатога,

уја не виђех твоме коњу крила, „Те не могу млада вјеровати; „Већ се бојим, хоћеш погинути.“ Мудар бјеше војвода Момчило, Мудар бјеше, ал се преварио, Својој љуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо! „За то ћу те ласно утјешити,

„Ти ћеш ласно виђет чилу крила:

„Када први запјевају пјевци, „Ти отиди у нове ахаре, „Тад' ће чиле попуштити крила, '“)

„Тад! му можеш крила, сагледати.“

Пак он леже санак боравити. Момчил спава, љуба му не спава, Веће слуша млада у душеку,

Кад ће први п'јевци запјевати;

90

100

110

115

По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу

могла видјети.