Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

110

108

А кад први п јевци запјеваше, Скочи млада из мека душека, Запалила фењер и свијећу,

Па узима лоја и катрана,

Оде право у нове ахаре;

Ал' истина, што Момчило каже, Јабучило крила попуштио, Попуштио крила до копита; Таде она крила намазала, Намаза их лојем и катраном, Па свијећом крила запалила,

Те сапали крила Јабучилу,

Што не могла ватром сагорети, То под колан притегнула тврдо; Онда млада оде у ризницу, Доватила сабљу Момчилову,

Те је сланом затопила крвљу, Пак се врну у меке душеке. Кад у јутру зора заб'јелила, Поранио војвода Момчило,

Па говори љуби Видосави: „Видосава, моја вјерна љубо! уја сам ноћас чудан сан уснио, „Бе се пови један прамен магле » Од проклете земље Васојеве, „Пак се сави око Дурмитора, уја ударих кроз тај пламен магле „Са мојијех девет миле браће БИ с дванаест прво-братучеда „И четрест од града левера,

„У магли се, љубо, растадосмо, „Растадосмо, пак се не састасмо;

120

195

130

135

140