Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

т1

а 304 Не рани је, да је другом даје, Већ је рани, да је за се узме; Царе оће, а девојка не ће; Њу ми просе лале п везири, Лале просе, ал' је царе не да, Већ он узе под силу девојку. По том мало време постајало, Мало време, три године дана, Мед њима се мушко чедо нађе, Ал' га мајка неговат не може, Већ му сави књиге и кошуље, Па га зали у олово тешко, Па га баци у то море сиње:

„Носи, море, са земље неправду;

„Ранитељ је како и родитељ.“ Подиже се патријару Саво, Подиже се птар лов ловити; Лов ловио летњи дан до подне, И од лова ништа не улови. Кад се двору беше повратио, Бог му даде п срећа донесе, Те он нађе сандук од олова, Истурила вода под обалу,

У сандуку чедо мушка глава, Нит се смеје, нит ручицу даје, Ни крштено, ни зламеновано ; Узе Саво чедо мушку главу, Однесе га Вилендари цркви, Па кретише чедо мушку главу, Лепо су му име наденули,

Лепо име: Наод Симеуне.

Кад је дете до коња дорасло,

ВУКОВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ, П.

10

15

20

25

30