Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

97

90

По истини војвода Тодоре.

Ако тужи, за невољу му је: Сутра му је крсно име свето, Кресно име, свети Беорђије,

А нема га чиме прославити, Пак братими капиџију млада: „Богом брате, капиџија млади! „Отвори ми на тамници врата, »дДа ја идем Петру Мркоњићу, „Да се молим Џери господару, »Да ме пусти на Бога на јемца, »Да отидем на вашу чаршију, „На чаршију тамо међ' трговце, „Да попросим и леба, и вина, „Да нараним сужње по тамници „Ради Бога и кресног имена.“ Капиџија за Бога примио,

Па он пусти војводу Тодора, Пусти њега Петру Мркоњићу, Пусти г' Петар на Бога на јемца, Оде Тодор тамо на чаршију, На чаршију тамо међ' трговце; У Тодора нигди ништа нема, Разма једни ножи позлаћени, Сребрни су, пак су позлаћени; Он изнесе ноже међ' трговце, Трговци му цијенили ноже:

Та један му два дуката даје,

А други му три дуката даје, Трећи смисли и Бога и душу, Те му даде четири дуката. Дукат узе леба бијелога,

10

20

25)

30

2 сл